BBC na srpskom -  [ BBC ]

02. 01. 2025. 16:23   >>  03. 01. 2025. 10:46

Sportski pregled: Čega ćemo se sećati iz 2024.

Novak Đoković, košarkaši, avanture sa Evropskog prvenstva u fudbalu i još mnogo malih, ličnih utisaka obeležili su sportsku godinu novinara BBC-ja na srpskom.

Da ne biste ponovo čitali o uspesima, medaljama i brojkama koje ste već negde čuli, pregled sportske 2024. biće potuno ličan.

Od Četiri skakaonice do Četiri skakaonice svašta se izdešavalo - prisustvovali smo uživo nekim velikim događajima, dok smo druge pratili zalepljeni za ekran.

Nepostojeća sportska redakcija BBC-ja na srpskom izgurala je Evropsko prvenstvo u fudbalu, izveštavajući iż Minhena, Berlina, Augzburga, Gelzenkirhena, Duizburga i Frankfurta.

Preživeli smo i Olimpijske igre, dočekali to zlato Novaka Đokovića, zavoleli još više košarkaše i vaterpoliste taman kad smo mislili da to nije moguće, navijali za strelce, tekvondiste, atletičare i druge sportiste.

Ovo su najjači utisci sportske 2024. novinara BBC-ja na srpskom.

• Uspesi, usponi i padovi domaćeg sporta u 2023.
• Ima li Đoković goriva i motiva za dalje
• Do viđenja, Pariz, vidimo se u Los Anđelesu

Muke jednog Zorana

Piše: Slobodan Maričić

Proteklu godinu pamtiću po nekoliko slika, nastalih, što bi rekli političari, na marginama velikih sportskih događaja.

Prva je sedište 30, red 14 i dalje uglavnom praznog stadiona u nemačkom Gelzenkirhenu, na koje sam seo gotovo sat i po pred meč Srbije i Engleske na Evropskom prvenstvu u fudbalu.

Jer mnogo je tu bilo crvljivih misli.

Šta ako ne uđem, šta ako mi neko zauzme mesto, šta ako moje mesto, iako na karti piše da postoji, zapravo ne postoji i samo ja od 60.000 ljudi ostanem bez stolice, pa me izbace sa stadiona.

Jer to nije za mene, to je za neke druge ljude.

A posebno zato što će nešto sigurno da se iskomplikuje.

Međutim, sve je bilo kako treba.

Za početak, ko bi rekao, ali red 14 je postojao, kao i sedište 30, na koje sam bez problema seo, a onda je počeo prvi meč reprezentacije na Euru posle više od dve decenije i ja sam izveštavao sa njega.

Izgubili smo, ali nema veze.

• „Samo dajte sve od sebe": Doček fudbalera Srbije u Nemačkoj
• Iza kulisa prvog treninga Srbije u Nemačkoj: I Turci uz „orlove"

Onda su usledile Olimpijske igre.

Da, Đoković je osvojio olimpijsko zlato - možda i presudno u debatama ko je najbolji teniser svih vremena - za kojim je toliko žudeo i za koje je vredno trenirao decenijama.

Nimalo mu nije bilo lako, ali da ste tek videli koliko se namučio Zoran Maričić, moj otac.

Uh, borba je bila.

Ispratio je svaki iole značajan Đokovićev meč ikada, a rečenicu „ja pratim Novaka redovno još od kada je počeo karijeru" čuo sam sigurno 300 puta, tako da je borbu protiv Karlosa Alkarasa doživljavao prilično lično (kao i svaku drugu, razume se).

I kada je Đoković osvojio poslednji poen, pao na parisku šljaku i zaplakao, a kamera mu zumirala onaj palac koji se trese, moj otac je ispustio dugačak uzdah i kratko kratko: „Svaka ti čast, majstore".

Treća slika moraju biti košarkaši Srbije na tim istim Olimpijskim igrama.

Nešto sam baš slab na njih - volim im porodicu i psa, što bi rekli na internetu.

Imali smo te moćne Amerikance, malo je falilo da padnu te tople avgustovske večeri.

Izgubili su, ali nema ni to veze.

Umesto priča o pobedi, decenijama će se prepričavati kako su Bogdanović, Avramović i ostali hrabro izašli protiv favorizovanog rivala, a posle došli do bronze koju su i te kako znali da proslave.

Sa sve trostrukim MVP-jem NBA lige Nikolom Jokićem koji peva „prokleta je Amerika i zlato što sja".

Na kraju, opet moj ćale.

Godinama je pričao da bi, kao višedecenijiski Zvezdin navijač i redovni posetilac Marakane, strašno voleo da jedan meč pogleda iz lože, koja mu je uvek delovala nezamislivo i daleko.

Jer to nije za njega, to je za neke druge ljude.

Nije mu to baš životni san, ali nije ni daleko od toga.

I 2024. je bio u loži, zahvaljujući mom drugu S.

Kao na Marsu da je bio, ne biste verovali. Kakav Diznilend, kakvi bakrači.

Usledilo je najmanje 300 puta izrečeno „dođem 15 minuta pred meč, nema gužvi, nema ništa, a oni mi na ulazu kažu dobro veče, a i WC čist."

Za još tih malih, a velikih stvari sa margine, u 2025. godini.

Timok, Mersi, Majna

Piše: Nemanja Mitrović

„Fudbal - ludilo u krvi; fudbal - energija izlazi iz tebe", kažu stihovi pank benda Cepeni ćunci iz Ladovice, sela na jugu Srbije, između Leskovca i Vlasotinca.

A vala ga je bilo protekle godine i to u ogromnim količinama, od prvoklasnog, evropskog, do poluprofesionalnog, meni i te kako dragog, uz mnoštvo ludila i energije, pa i sreće i tuge.

No, da krenemo od lepih stvari.

Fudbalski klub iz mog rodnog Zaječara, koji pratim čitavog života, Timok, vratio se ove sezone u Srpsku ligu Istok, treću po rangu, posle godinu dana provedenih u nižoj zoni.

Polusezonu su završili sedmi na tabeli, u skladu sa mogućnostima i prilikama, uz podršku Zaječaraca sa zapadne i istočne tribine njihovog fudbalskog doma, nekoliko stotina metara udaljenog od novog stadiona „Kraljevica", na kome nisu odigrali nijednu utakmicu.

Vrhunski fudbal se leta 2024. igrao u Nemačkoj, na Evropskom prvenstvu koji je nepostojeća sportska redakcija BBC-ja na srpskom pomno pratila, a boga mi i gledala uživo, u mom slučaju u Frankfurtu i Duizburgu.

Suze Kristijana Ronalda posle promašaja sa bele tačke protiv Slovenaca u osmini finala, Trentov gol u penal seriji sa Švajcarcima za polufinale, pijani Nemci iz voza ka Dortmundu, ples veselog Engleza uz neformalnu himnu Eura „Major Tom" u centru Duziburga i lasica na krovu franfurtske zgrade - samo su neke od uspomena koje ću večno nositi sa ovog veličanstvenog poslovnog puta.

Snažan utisak na mene su tokom protekle godine ostavili i srpski Olimpijci iz Pariza, posebno, zlatni strelaci Damir Mikec i Zorana Arunović, srebrna tekvondistkinja Aleksandra Perišić i treći uzastopni olimpijski prvaci, vaterpolisti Srbije.

Tu su takođe zlatna alžirska bokserka Iman Helif, višestruko napadana i osporavana, zatim petostruki olimpijski prvak u rvanju, Mijan Lopez sa Kube, te zlatni dečak i zvezda u usponu - Lamin Jamal, mlađani španski fudbaler, koga sam nedavno gledao u Beogradu na utakmici Crvene zvezde i Barselone.

A bilo je i emotivnih i tužnih sportskih momenata.

Sredinom 2024, posle skoro devet godina provedenih na klupi Liverpula, osvojene Premijer lige, nakon tri decenije, i podignutog pehara Lige šampiona, trofejni engleski klub napustio je Jirgen Klop.

Večno nasmejani i harizmatični nemački trener oprostio se kako dolikuje od domaćih navijača pobedom nad Vulvsima od 2:0, na krcatom Enfildu, a njegovo poslednje, tradicionalno „yes, yes, yes", pred čuvenim Kopom, slika je i prilika koja neće ispariti za života.

• Jirgen Klop - dečak iz Švarcvalda koji je postao heroj Liverpula
• Dizeldorfu u pohode sa Englezima i Švajcarcima
• Euro 2024: Pisma iz Frankfurta i epizoda lasica, panteri i metalci
• Dnevnik iz voza: Bavarske kobasice, vikinzi i major Tom

Srećom, na njegovo mesto je došao Holanđanin Arne Slot i, na polusezoni, doveo Liverpul do čelnog mesta.

Ako tako ostane biće materijala za snažan sportski utisak i u 2025.

Deki, jedini srpski gol i zlato bez finala

Piše: Grujica Andrić

Znate za one ljude čija vas smrt toliko zateče da se sećate gde ste i sa kim bili u tom trenutku i koliko je bilo sati kada je do vas stigla loša vest?

Tog 17. januara Boba (Slobodan Maričić) i ja smo se vraćali sa službenog puta iz Sarajeva, noćna, zimska vožnja preko krivina Romanije, slušamo omiljeni podkast o košarci, smejemo se na duhovite opaske, pa bacimo i mi koji komentar.

Bobi stiže notifikacija, gleda u telefon.

„Au, umro Deki", čita mi vest iz Solt Lejk Sitija, američkog grada gde je posle srčanog udara preminuo Dejan Milojević, srpski trener, bivši igrač Partizana i reprezentacije Jugoslavije.

„Ma da l' je moguće?", pitam ga, a kroz glavu mi prolazi Dejanov prepoznatljiv osmeh i misao da „takvi nikad ne umiru", koja se, nažalost, uvek pokazala kao zabluda.

Dan ranije smo saznali da je hospitalizovan zbog infarkta, ali smo znali i da je „najjači čovek na svetu", pa smo hrabrili jedan drugog.

„Ma, izvući će se".

Nije se izvukao, a mi smo te večeri prvi put opet progovorili sa carinicima na granici.

„Dobro veče. Izvolite. Hvala. Doviđenja".

• Dejan Milojević: Sjajan primer života na terenu i van njega
• Noć kada je Dejan Milojević leteo po košarkaškom terenu
• Dejan Milojević: „Srpski Čarls Barkli" i „meda velikog srca"

Eto me ponovo sa carinicima, ovoga puta nemačkim, na aerodromu u Minhenu, gde je srpska reprezentacija igrala dve utakmice Evropskog prvenstva, na koje se plasirala posle više od dve decenije.

Te 2000. godine Dragan Stojković, Predrag Mijatović, Savo Milošević i saigrači „čupali" su 13. juna bod protiv Slovenije, vratili se iz minusa od tri gola i na kraju uspeli da prođu grupnu fazu, a ja se spremao da postanem đak trećak.

Tačno 24 godine i sedam dana kasnije, stojim u 10. redu minhenske Alijanc arene, teren „da pljuneš do njega", Stojković je sada selektor nekih drugih momaka, koji su nekadašnje plave zamenili crvenim dresovima, stadion pod konac, ali na terenu opet sve nekako traljavo.

Još kada Žan Karničnik, bek Slovenije za kojeg su mnogi srpski navijači čuli tek tog dana, beži po desnoj strani dok ga Sergej Milinković Savić prati tek pogledom, i postiže vodeći gol, opet igra pred očima taj prvi EURO kojeg se stvarno sećam.

„Gde nam je sad Savo?", pitam se, prizivajući Sava Miloševića, koji je pre 24 godine sa dva gola vratio plave u igru, dok se oko mene pojačava navijački povik „Mi, Slovenci", ali i psovke sa crvenog dela podeljenih tribina, kakav je tog dana bio ceo Minhen.

Kada sam već mislio da je sve izgubljeno i da će Srbija sa još jednog velikog fudbalskog turnira kući bez bodova, skače Luka Jović, glavom pogađa mrežu Slovenije, u teren iza gola lete plastične čaše, a po meni pivo.

Ništa mi ne smeta, skačem i grlim se sa ljudima koje sam upoznao dva sata ranije i više ih verovatno nikada neću videti.

„Dobro je", pomislih, kao i hiljade srpskih navijača koji su se sa stadiona nekoliko minuta kasnije raspevani slivali na stanicu metroa.

„Imamo šanse, ako dobijemo te Dance", i to pomislih.

Ali, nije bilo dobro i nismo dobili te Dance, pa se ispostavilo da kao uspomenu iz Minhena nosim jedini gol Srbije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj i povratak pušenju posle dvomesečne pauze.

• „Da valja - ne valja": Kako su navijači videli remi Srbije i Slovenije, i kako mogu dalje
• „Tuga, čemer, jad“ i malo mira da se obiđe grad: Srpski navijači dan posle kraha u Nemačkoj
• Srbija - Slovenija: „Je l' to štos iz Minhena?"

Došle su i te Olimpijske igre, ovoga puta carinici ništa ne očitavaju, već po ceo dan zurimo u televizor na kojem se smenjuju Novak Đoković, košarkaši, tekvondistkinje, vaterpolisti, atletičari, strelci.

Gleda se sve, posebno sportisti sa Balkana, a svako ima svoje želje.

„Mora Novak da uzme i to zlato, stvarno je red", kaže Boba.

„Ma, sve bih dao za zlato u košarci i da tučemo Amerikance", dobacujem.

Peđa vrti glavom, kaže vaterpolisti ovog puta izgleda nisu onako dobri kako smo navikli, ali hajde da im verujemo.

Novak je uzeo zlato, vaterpolisti su ipak bili onoliko dobri kako smo navikli kada je bilo najbitnije, skakačica u vis Angelina Topić nas je oduševila i bez medalje, njen otac i trener Dragutin delio je lekcije iz roditeljstva za medalju, a košarkaši...

Stvarno su tukli te Amerikance, mi im pišemo zlato, mada će to u Međunarodnom olimpijskom komitetu ostati zavedeno kao bronza.

I proslava je bila za zlatnu medalju.

„Misliš da smo gledali finale?", kao što kaže bek Srbije Vanja Marinković.

• Kako je Nikola Jokić postao filozof
• Portret umetnika u mladosti: Bogdan Bogdanović, košarkaš, kapiten i lider horde
• Svetislav Pešić: „Bog i batina", košarkaški stvaralac koji donosi trofeje

Ventilator

Piše: Predrag Vujić

Zašto bi se u sportskom pregledu 2024. godine našao ventilator, zapitali ste se?

Polako, doći ćemo do toga.

Uoči početka Evropskog prvenstva u fudbalu, a čekale su nas i Olimpijske igre, bio sam zabrinut kako će nepostojeća sportska redakcija BBC-ja na srpskom sve postići.

Više od 50 fudbalskih utakmica, uz učešće reprezentacija Srbije, Hrvatske i Slovenije, a onda i pregršt sportova na Olimpijskim igrama i pitanje: Hoće li Novak Đoković konačno osvojiti to zlato?

Moja poslovična zabrinutost pokazala se bespotrebnom - uspeli smo da uradimo i pokrijemo sve, a posebno mi je drago što su mlađe snage Boba, Gruja i Nemanja, prvi put opipali izveštavanje sa lica mesta.

Ali da, trebalo je pokriti sve utakmice popodne.

Momci, ja ću, uskakaćete kad bude potrebe, vi pišite tekstove, snimajte se, javljajte se, rekao sam im.

Sve bi to bilo u redu da u Beogradu nije počela tropska vrućina (po mojim standardima).

Ne znam ni kako sam uspeo da pokrijem prvih nekoliko dana Evropskog prvenstva - sa čela mi lije znoj, brišem naočari, pa oči... ekran sve slabije vidim.

Četvrtog ili petog dana ustao sam rano i pravac u prodavnicu.

„Dobar dan, imate ventilatore?"

„Da, komšija, naravno".

„Odlično, dajte mi taj."

Ljubazni prodavac ga je odmah namestio, uključio u struju - radi!

Bio je to sportski potez godine. Osetio sam se kao Pele u filmu Beg u pobedu kada makazicama daje gol Nemcima (morate da pogledate taj film ako niste).

Par dana kasnije, u Beogradu su razgrabljeni ventilatori.

Pored vrućine i spasonosnog ventilatora, najveći utisak tokom Evropskog prvenstva na mene je ostavio španski fudbaler Lamin Jamal, dečko koji obećava.

U Parizu ih je bilo više: od zlata Novaka Đokovića, preko proslave srpskih košarkaša na pobedničkom postolju i Angeline Topić, koja je nastupala sa zavijenom nogom i teškom povredom, do hrvatske braće Sinković koja su u veslanju osvojila zlatnu medalju.

Kakav finiš!

PS: Ventilator je na zimskoj pauzi, čeka novu sezonu da ponovo odigramo „dupli pas".

• Junaci Olimpijskih igara u Parizu: Maršan, Bajls, Đoković, Angelina i kit
• Lamin Jamal i Niko Vilijams: Priča o deci migranata koja su postala španske superzvezde
• Superzvezda je rođena - Lamin Jamal

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk