Hans Fajfer  [ DW ]

08. 05. 2025. 07:42

Kraj Drugog svetskog rata: „Obesili su svoju decu!“

Danas je Džordžu Lajtmenu 99 godina. Proleća 1945. je kao devetnaestogodišnjak, u sklopu 286. Inženjerijskog bataljona 6. američke armije prvi puta kročio na nemačko tlo, rat je još uvek besneo. Na svim su frontovima napredovali američki i britanski vojnici, te Crvena armija Sovjetskog Saveza.

U to vreme je u nekim južnonemačkim selima situacija bila nejasna. „Linija fronta bila je izuzetno promenljiva“, priseća se. Vermacht i SS su poslednjih meseci rata fanatično ratovali za očuvanje propadajuće nacističke vlasti.

Strahote rata - koje nikada ne prolaze

„Došli smo u jedno malo mesto“, priseća se gotovo 80 godina kasnije. „Videli smo 15 do 20 dece. Sve dečaci. Imali su deset do dvanaest godina.“ Mrtvi. Bili su obešeni. „Pokucao sam na prva vrata i pitao što se dogodilo.“ Stanovnici su mu ispričali: to su učinili pripadnici zloglasnog nemačkog Vafen SS-a. „Okupili su decu iz mesta, svakom dali po jednu ručnu protivoklopnu raketu i naredili im da pucaju kad ugledaju prvi američki tenk.“

Kad su tenkovi stigli, deca su pobegla. „Dan kasnije SS se vratio, skupio decu i obesio ih o drveće. Vešali su sopstvenu decu!“ Istoričari će kasnije dokumentovati brojne zločine Vermahta i SS-a nad nemačkim civilima koji više nisu hteli da ratuju — tzv. zločine završne faze rata.

Nemci su ubijali milione ljudi u Nemačkoj i Europi, ali i sopstvenu decu. „Ta slika mi se nikada nije izbrisala iz sećanja: kako tela dece vise na vetru.“

Sumnja u čovečanstvo

Ratna iskustva duboko su obeležila Džordža Lajtmena. „Slika te dece ostavila je na mene tako dubok utisak da sam počeo sumnjati u čovečanstvo. Možda me najviše od svega do danas uznemirava upravo to što kao čovek ne možeš verovati samome sebi. Jer ono što je motivisalo SS nije bilo racionalno.“

On, američki vojnik i oslobodilac, preispituje sam sebe suočen sa zločinima drugih. Možda je to jedna od ključnih razlika između biografija žrtava nacionalsocijalizma i biografija počinilaca: decenijama nakon kraja rata skoro sve nemačke masovne ubice i njihovi pomagači poricali su sopstvenu odgovornost za rat koji je odneo živote više od 60 miliona ljudi.

I poricali su svoju podršku fašističkoj ideologiji koja je ljude delila na vredne i bezvredne živote, a završila je industrijskim masovnim ubistvima evropskih Jevreja, Sinta i Roma i mnogih drugih. Nemci su pucali, trovani gasom, ubijali – ukupno 1,5 miliona dece – većinom zato što su bila Jevreji.

Džordž Lajtmen nije bio samo američki vojnik koji se borio protiv nacističke Nemačke. Bio je i preživeli iz Holokausta. Rođen je u Beču, glavnom gradu Austrije kao Georg Lajtman. Kada su nacisti preuzeli vlast, njegova jevrejska porodica odlučila je 1940. da pobegne. Džordž, njegova majka i bake i dedovi dobili su vize za SAD. Samo njegov otac Jozef nije. On je 1940. pobegao u tadašnju Jugoslaviju. Kada se činilo da je na sigurnom, Džordž i ostatak porodice ukrcali su se na brod za SAD. Nikada više nije video svoga oca.

Nakon rata napravio je naučnu karijeru u SAD-u. Dugi niz godina bio je profesor inženjerskih nauka na elitnom američkom univerzitetu Berkli u Kaliforniji. Dobio je brojna priznanja i nagrade. Tamo i danas živi sa svojom 100-godišnjom suprugom Nensi u domu za starije. I dalje se često pita: „Kako je bilo moguće u tako kratkom vremenu da se od tako obrazovanih ljudi poput Nemaca napravi nešto tako zlo?“

Na to pitanje nema odgovor. Kao ni na mnoga druga. Ali ne prestaju ga progoniti. „Kad god sam upoznavao Nemce, pitao sam se koliko su oni ili njihovi roditelji bili krivi. Ali pripisivati im krivicu zbog navodne krivice predaka bilo mi je, naučno gledano, neprimereno.“

U potrazi za ocem

Kad se sa samo 18 godina dobrovoljno prijavio u vojsku u svojoj novoj domovini SAD-u, sledio je unutrašnji poriv: neizvesnost o sudbini oca. Njegova borba protiv Nemaca bila je i potraga. Po tome se razlikovao od većine svojih saboraca.

„Kad smo u blizini Minhena dospeli do koncentracionog logora Kaufering (deo sistema logora Dahau), moji su saborci bili zgroženi. Gnušali su se nemačkih zločina. Ali ja sam odmah pomislio na svog oca. Kad smo susretali oslobođene ljude, uvek sam se nadao da ću ga ponovno videti.“

Kaufering sastojao se od jedanaest različitih logora. Nacisti su u bavarsku provinciju deportovali 23.000 ljudi, uglavnom istočnoevropskih Jevreja. Morali su prisilno raditi za njemačku ratnu industriju. Na kraju su svi trebali biti ubijeni. Bila je to strategija uništenje kroz rad, kako su to nacisti nazivali.

Kad je Džordž Lajtmen aprila 1945. ušao u oslobođeni logor, otvorio mu se svet iz Danteovog Pakla – tako je jedan preživeli logoraš opisao logor. Lejtmen se seća: „Na sve strane su ležala tela. Mnogi su još tinjali jer su Nemci pokušali da ih spale. Pošto su ljudi bili samo kost i koža, nisu goreli.“ Te mu se slike i danas vraćaju u snu.

„Hladnoća i bezobzirnost vraćaju se svima nama"

Fondacija Evropskog memorijala holokausta vodi spomen-područje. Džordž Lajtmen je počasni član. Nedavno su se brojni gosti okupili povodom 80. godišnjice oslobođenja. Džordž ovaj put nije došao, put iz Kalifornije je bio pretežak za 99-godišnjaka.

Komemoracija je bil obležena žalošću za ubijenima, ali i zabrinutošću za budućnost: uspon ekstremno desne Alternative za Nemačku , uspon Donalda Trampa u SAD-u, ruski agresorski rat u Ukrajini.

Duh fašizma se vratio – moć jačega, zabrinuto je u govoru rekao bečki istoričar Florijan Venkinger: „Elon Mask smatra empatiju najvećom slabošću zapadne civilizacije. Tu valja ostati čvrst. Ako se društvena solidarnost, osećanje za pravdu i saosjećanje ciljano napadaju, onda je sasvim jasno da hladnoća i bezobzirnost mogu da se vrate svima nama, da mogu sve da nas ugroze."

I Džordža Lajtmena duboko zabrinjava aktualna politika. „Činjenica da neko poput Donalda Trampa može da postane predsednik je neverovatna. To što veliki delovi društva podržavaju fašističke ideje jeste uznemiravajuće. Pripisivati određenim grupama ljudi krivicu za nešto – to je oduvek donosilo nesreću.“

Maja 2025. Džordž Lajtmen navršava 100 godina. Uprkos svemu što je prošao, kaže da je imao dobar život. Mogao je da putuje svetom, osnovao je porodicu i upoznao zanimljive ljude.

Tek mnogo godina posle okončanja rata doznao je kako mu je otac umro. U jednom logoru u Jugoslaviji Nemci su njemu i stotinama drugih zarobljenika pucali u glavu. Zato što je bio Jevrej. Do danas Džordž Lajtmen zamišlja kako je njegov otac doživeo poslednje minute života. Svakog dana misli na to.