Dragoslav Dedović  [ DW ]

28. 06. 2025. 08:56

Azurna Nika

Zbog činjenice da Nica zimi nije poznavala mraz, postala je u 19. veku omiljena destinacija bogatih Engleza i Rusa, među kojima je bila i porodica ruskog cara. Mislim na sve te mondenske običaje, rukoljube i dodirivanje šešira na šetalištu kraj mora. Nije loše bilo biti bogat i zimovati u Nici. Iz tih vremena ostale su raskošne vile i pravoslavna crkva.

Mi, međutim, dolazimo u junu. Već je poprilično toplo. Sa aerodrome se lako stiže u Nicu. Ukrcate se u tramvaj – prve dve stanice vožnja je besplatna. Potom presednete na voz – karta košta svega 3,5 evra. I posle pet minuta vožnje silazite na glavnoj stanici.

Inače, francuski automati za karte ovde imaju jednu bizarnu osobenost. Željenu kartu na ekranu birate vrteći jedan mali točak. Meni je uz smeh pomogla jedna Francuskinja koja je čekala iza mene.

Kažu da su grad osnovali starogrčki kolonisti iz maloazijske Fokeje, koji su stigli iz okoline Marseja. Proterali su Ligure. Bilo je to sredinom četvrtog veka pre naše ere. Naselje su nazvali Nikaia – pobedonosna. Starogrčka boginja pobede Nika tako će se zauvek upisati u ime grada. Zabavlja me činjenica da su američke patike „najke“ zapravo imenjakinje slavnog grada na Azurnoj obali.

Smeštamo se u hotelčić nadomak stanice, i izlazimo u toplo predvečerje.

Velegradski šarm

Ko nije barem jednom prošao Avenijom Žan Medesen kao da nije bio u Nici. To shvatamo vrlo brzo. Najpre, tu su sve glavne radnje u gradu uključujući Galeriju Lafajet. Niz kafea, drvoredi, okrugle kamene klupe. Tu je onaj velegradski duh Nice. Iako ima nešto više od 350 000 stanovnika, Nica deluje moćnije. Avenijom zvrndaju i moderni tramvaji – zvučni začin svakog uzbudljivog grada. Hodamo prema moru. Ali ništa oko nas ne upućuje na morsku idilu. Ovo je pravi francuski grad. Tu je i i katedrala posvećena Bogorodici – neogotička sestra bliznakinja katedrale u Parizu. Podignuta je 1868.

U kafeima u blizini ove crkve narednih dana ćemo ispijati svoje jutarnje kafe. Cena će nas podsećati na to gde smo – pet evra za kapućino. Ali vredelo je. Ti minuti kada se avenija budi – komunalci podsecaju lišće na palmama u crkvenom dvorištu, zvono tramvaja nam obećava lep dan, zvuk francuskog jezika sa susednog stola uljuljkuje nas u neku vrstu meditativnog mira. Galeb se oglasi tek da nas podseti da smo na Mediteranu.

Provansalska melodija

Kad smo već kod jezika - u ovim krajevima još uvek se govori provansalski, jedan od šest dijalekata okcitanskog jezika. A taj jezik je svoj književni sjaj i slavu dosegao pre osam vekova, kao jezik trubadura. Oni su, verovatno pod uticajem dvorskog hispano-arapskog pesništva Andaluzije, stvorili jedinstvenu umetnost.

Severno od reke Loare keltsko-latinski se pod starofranačkim uticajem zgusnuo u jezik koji danas znamo kao francuski. Isti etnički supstrat proizveo je na jugu drugi jezički rezultat. 2500 pesama provansalskih trubadura preživelo je potiskivanje ovog jezika. Region je bio bliži Kataloniji nego severu Francuske. Ali je početkom 13. veka papa pozvao na Katarski krstaški rat, jer je na jugu Francuske tada bilo rasprostranjeno katarsko učenje. U tom ratu je celo područje teško stradalo, a iskorenjivanja albižana, kako su katari sebe zvali, imalo je stravične razmere. Hiljade ljudi je gorelo na lomačama. Francuski kralj je kao katolik proširio svoju vlast na jug.

Istorijske posledice su pred nama. Živopisni kafe u ime je udenuo Francusku, dok se Okcitanija preselila u manjinske odbore i univerzitetske biblioteke.

Kulturna i ekonomska nadmoć selila se na sever. Ostale su trubadurske balade da svedoče o nekadašnjem sjaju. Uprkos svemu tome do sredine 19. veka skoro 40 odsto Francuske je govorilo okcitanskim jezikom. Danas ih je svega sedam odsto.

Dobro se sećam D'Artanjana, četvrtog musketara iz Diminog klasičnog dela „Tri musketara". On je bio Gaskonjac. Njega su ostali musketari zadirkivali zbog južnjačkog, gaskonjskog naglaska. A gaskonjski je, kao i provansalski, dijalekt okcistanskog jezika. Kad smo već kod Aleksandra Dime, on je, viđajući mase Engleza na zimovanju u Nici, još 1851. ironično rekao da je Nica zapravo engleski grad.

Trg Masena

Andre Masena, sin italijansko-jevrejskog trgovca koji se doselio u Nicu, mornar, vojnik, sposoban zapovednik, Napoleonov maršal koji je nekoliko puta bio smenjivan zbog pljačke i surovih mera prema civilima, ali ga je Napoleon stalno vraćao pod zastavu, u Nici je svojim imenom zaposeo glavni trg.

A taj trg je jedan od prepoznatljivih motiva na svim fotografijama Nice. Najpre jer je crno-belo popločan, a i zato jer su crvenkaste fasade zgrada, karakteristične za ove krajeve u kombinaciji sa šahovskom mustrom naprosto neodoljive.

Tramvaji prolaze trgom, inače on spada u pešačku zonu koja se pruža levo i desno od njega. On je granica Novog i Starog grada.

Već nas privlači miris iz kuhinja restorančića koji su načičkani duž ulica koje izlaze na aveniju. Skrećemo u jednu od njih. Nica živi, sve vrvi od sveta. Shvatamo da nismo nigde rezervisali, pa nas obraduje stočić u bašti jedne picerije. Ni petnaest minuta nakon što smo tamo seli, više nije bilo slobodnog stola.

Ostali smo tu da uživamo u letnjoj večeri skoro dva sata. Žagor iz baštica na desetinama jezika uplitao se u tamu koja je sporo osvajala uličice.

U povratku smo morali, kao i svi savesni turisti, da se slikamo pred Apolonom, velikom statuom oko koje je žuborila fontana. Grči bog streličarstva, muzike, igre, istine i proročanstva, isceljenja i bolesti, Sunca i svetlosti, poezije i još ponečega bio je poznat kao lepotan. Verovatno bi boginja pobede Nika bila bliža grčkim korenima grada, ali i ovako je dobro.

To prvo veče u Nici je bilo puno one magije prvog susreta sa lepim mestom. Nica je gizdava, ali nije opterećena fenserajem. Njen prirodni, samosvesni šarm opstaje bez kompleksa.

Iznad glavne avenije se već skuplja sumrak. Na brda pada sredozemno mastilo. U Nici se na kraju ulice skoro uvek vide terase zgrada koje se u više redova uzdižu jedne iznad drugih.

Rešili smo da ponovo prođemo Avenijom Žan Medesen u suprotnom pravcu. Na ulicama je sve više ljudi. Nica je prava košnica. Osvrćem se prema Trgu Masena.

U dolasku sam primetio visoke stubove na čijim vrhovima su bile instalirane sedeće figure. Ali tek sada, kada je veče napravilo od neba plašt boje indiga, video sam da su te statue osvetljene iznutra.

Radi se o 7 figura koje su tu od 2007. One su simboli sedam kontinenata. Katalonski umetnik Đaume Plensa je iz svoje rodne Barselone preneo nešto duha koji spaja individualnu ekscentričnost i životnu radost. Ansambl skulptura se zove „Razgovor u Nici“.

Pleteni jež

Pešačimo Engleskom promenadom prema staroj luci. Sa uzvišenja iznad mora se vide i promenada sa zapadne strane i luka sa istočne. Kamena plaža je posuta šljunkom. Čuvena promenada se kilometrima proteže uz obalu Zaliva anđela. Već prepoznajem pojedine tačke na gradskoj panorami.

Tu u starogradskom jezgru je opera u kojoj se daje Bizeova Karmen. Nešto dalje Spomenik Niki koji simbolizuje ujedinjenje sa Francuskom. Zvonici crkava. Suncobrani restorana uz plaže. Hoteli sa pet zvezdica.

Mi smo krenuli na suprotnu stranu.

Uz liticu koja deli grad na dva dela, a na čijem vrhu je sada park, priljubila se kula Bejonda. Podignuta na mestu gde su Grci izgradili akropolj. Utvrđenje na steni je u poslednja dva milenijuma razarano u ratovima, da bi 1825. gore bio uređen vidikovac. Ljubitelje klasične muzike zanimaće podatak da je na tom vidikovcu veliki kompozitor Ektor Berlioz za vreme boravka u Nici 1831. komponovao orkestarsku uvertiru za Kralja Lira.

Na ovom mestu gde je između obale i litice ostalo prostora samo za put i jednu platformu iznad mora, dugo je glavna atrakcija bio sunčani sat urezan u tlo. Onda su pored njega postavili standardni vizuelni mamac: „I love Nice".

Nama ipak pažnju najviše privlači skulptura koja me podseća na starinski abažur stone lampe. Internet nam kaže da je postavljena tek u aprilu ove godine. Već je zasenila i Berliozovu kulu i sunčani sat.

Reč je o džinovskom umetničkom delu na otvorenom „Pleteni morski jež“ – deset metara u prečniku, pet u visinu. Ime umetnice bi Francuzi svakako izgovorili kao Žan Šoa, mada bi prema njenoj biografiji – ona je južnokorejskog porekla i živi u Holandiji – Đan Čoi verovatno bilo bliže istini. Najavljeno je da će u gradu biti postavljeno još pet takvih dela.

Umetnica je o svom delu rekla za francuske novine: „Ideja je bila da se oslika poredak prirode – u ovom slučaju ispod mora. Znate li morskog ježa? Smatram da je ta životinja i dramatična i matematička, stvarno je fascinantna“.

Povod za postavljanje morskog ježa od poliesterskih vlakana jeste novo izdanje Bijenala umetnosti u Nici čiji će se glavni deo održati u novembru. Izabrana tema je ovaj put more i okean. Tako se pravi veza između umetnosti i Konferencije Ujedinjenih nacija o okeanima koja se održava u Nici baš kada u njoj boravimo.

Luka Limpija

Od Pletenog morskog ježa blagim nagibom silazimo prema staroj luci. S leve strane iskrsavaju zanimljivosti kao što je spomenik legendarnom italijanskom automobilu Fiat 750 – kod nas je poznat kao „fića“. Odmah potom, uklesan u stenu, monumentalni spomenik svim Francuzima palim u Prvom svetskom ratu. Deo luke je nepristupačan jer se tu održava konferencija.

Pogled na luku zaista ispunjava očekivanja. Nica je ovde mediteranska lepotica.

Junska vrućina se već razgoropadila. Hvatamo hlad moćnog drveća. Ljudi se povlače u bašte kafea i uključuju rashladne uređaje u kancelarijama. Ma koliko bila lepa luka Limpija, moraćemo da se zavučemo u sporedne senovite ulice.

Bulevar Staljingrad je jedna od tih ulica blagoslovenih hladom. U njoj je smešteno nekoliko kafea i restorana. Ali većina je zatvorena. Francuska poslepodnevna pauza je nešto na što se valja navikavati. U jednom lokalu imamo sreće. Iznad ulaza piše „VersLibre“. Ulazimo i zatičemo lep kafe koji je zapravo prostrana knjižara. Na trenutak oklevamo jer je nekoliko ljudi u razgovoru – na ruskom. Da nismo upali na privatnu žurku? Pretpostavljam da je vlasnica knjižare bila ta koja nam je prišla i sa osmehom pitala šta želimo. Kafu i hladnu vodu.

Osvrnuo sam se i video da su naslovi na policama izmešani. Engleski, francuski, ruski. Samo što smo srknuli topli napitak, žena i muškarac sa instrumentima u rukama počeli su da sviraju. Najpre brazilski džez standard. Njen glas je bio lep. Prekidali su, dogovarali se. Nismo upali na žurku, ali jesmo na probu. Žena koja je pila belo vino pokušala je da nam objasni šta se dešava. Rekao sam joj da može i na ruskom. Objasnila je da knjižara večeras slavi rođendan, a umetnici probaju.

Onda je žena sa gitarom počela da peva ruske balade. Prišla je vlasnica kafea držeći joj tercu. Prišla je i žena sa čašom vina, takođe hvatajući melodiju.

Bulevarom Staljingrad u Nici je kroz odškrinuta vrata provejavala lepa ruska seta, čineći trenutke magičnim i neponovljivim. Slučaj koji nas je doveo ovamo, imao je plan da nam sa nekoliko gorko-slatkih ruskih balada pomiluje dušu. Da sam imao votku, nazdravio bih pesmi i svim mrtvima u jednom besmislenom ratu. U svim ratovima.

Garibaldi na Azurnoj obali

Dobro su nas okrepili pesma, hladna voda i kafa. Vrućina kao da je popustila. Šetamo živopisnim krajem oko luke. Divimo se neoklasičnoj lučkoj Bogorodičinoj crkvi iz 1853.

Potom ulicom Kasini, nazvanoj po francusko-italijanskim astronomu iz ovih krajeva, izlazimo na Garibaldijev trg. Tek kada sam zavirio u Garibaldijevu biografiju shvatio sam da je tvorac moderne Italije rođen – u Nici.

Zapravo, previše smo zarobljeni u svom vremenu. Nica je jako dugo bila deo Kraljevine Pijemont-Savoja. Tek kada se stanovništvo sa 90 odsto glasova izjasnilo za Francusku, a to je bilo šezdesetih godina 19. veka., uspostavilo se današnje stanje.

Garibaldi je bio sin mornara iz Ligurije. Krenuo je na očevim stopama. Na svetskim morima je u dugim razgovorima sa italijanskim mornarima i oficirima došao u dodir sa idejama koje je u italijanske duše i srca usadio Đuzepe Macini, idejni otac italijanskog nacionalizma i sna o ujedinjenu.

Ponesen tim idejama Garibaldi je učestvovao u ustancima, u Đenovi bio osuđen na smrt, pobegao je u Marsej. Potom u Južnu Ameriku. Tamo stiče slavu neustrašivog borca u Urugvaju. Vraća se u Italiju revolucionarne 1848. i stiče slavu borca za republikanske ideale. Ratna sreća mu okreće leđa, ovaj put beži u Njujork. Ponovni povratak u Evropu za njega je značio trijumf. Osvojio je jug Italije i Siciliju. Iako je bio prijatelj Francuske, smatrao je da je Nica italijanska. Taj stav nije promenio do kraja života. Njegov veliki poštovalac bio je Aleksandar Dima.

Sedimo na Garibaldijevom trgu i gledamo sve te vekove, kako lakonogi kao senke mačaka jurcaju u svim pravcima. Odavde je italijanska granica udaljena tridesetak kilometara. A u Nici, čuvenom francuskom odmaralištu, na jednom od glavnih gradskih trgova na pijedestalu je statua čoveka koji je hteo da njegov rodni grad bude deo Italije.

Nica nije idealno mesto za melanholične istorijske refleksije. Previše slatke mediteranske lepote, previše penušavog života. Još jednom ćemo sa Garibaldijevog trga otići u Stari grad, u mrežu sokaka oko katedrale.

Tamo sedimo na jednoj kamenoj ogradi i uživamo u sladoledu. Opraštamo se od grada u kojem smo rado boravili nekoliko dana. U ovom zapisu nije bilo mesta za mnoge detalje. Za jedno bajkovito popodne u baru nadomak obale, uz meze i belo vino. Buđenje sa prvim uličnim zvucima koji dopiru kroz otvoreni prozor. Francuska harmonika kao zvono na nečijem mobilnom. Nismo stigli da odemo do Šagalovog muzeja i ruske crkve. Nismo dovoljno dugo hodali Engleskim šetalištem i gradskim bulevarima.

Sve su to razlozi da se ne kaže zbogom nego – do ponovnog viđenja.