Dragoslav Dedović  [ DW ]

23. 08. 2025. 09:31

Šiljan – humorni tok svesti

Da Piroćanac Nebojša Stojković te 1987. nije povredio ruku na proslavi rođenja sina, udarivši staklo, verovatno nikada ne bi sreo umetnika koji se zove Joškin Šiljan. Tada je imao trideset i četiri godine. Nebojša je živeo život građevinskog inženjera na jugu Srbije. Posao, kafana, kuća. Jeste od malena crtao kad god je stigao. Ali crtanje nikada nije smatrao svojim pozvanjem.

Lekari su uspeli da se izbore za njegovu ruku. Medicinska sestra iz Leskovca mu je rekla da bi trebalo da crta i tako oporavi ruku. Nebojša Stojković ju je poslušao. Počeo je da crta i slika, nije umeo da stane. Ispostavilo se da je umetnost bila lekovita. Sam sebi je dao ime pod kojim je postao jedan od najinteresantnijih srpskih slikara poslednjih nekoliko decenija. Dopale su mi se njegove slike na jednoj beogradskoj prodajnoj izložbi pre nekoliko godina.Mislio sam da ću ga za vreme mojih dužih boravaka u Leskovcu naći u Grdelici gde živi ili u Pirotu. Sada je njegova izložba našla mene u Beogradu.

Šiljan je najavljen kao domaćin na zatvaranju svoje izložbe. Avgustovska vrućina je pritisla subotnji dan. U predvečerje se na ćošku Resavske i Bulevara u Salonu Muzeja grada Beograda okupilo pedesetak ljudi koje umetnik vodi kroz izložbu „Jess malo sutra“.

Slikar se seća da je odluka da se bavi umetnošću došla u vreme kada je morao da radi sve i svašta kako bi porodica preživela. Slikarski materijal je bio skup. Šiljan je stalno bio u potrazi za jeftinijim podlogama. Jednom mu je prijatelj iz leskovačkog Doma zdravlja rekao da postoji višak starih kartonskih futrola u koji se stavljao snimak pluća. Odmah je to pokupio. Možda je zato s lakoćom kasnije stvorio seriju crteža „Face“ tehnikom akrila na novinskom papiru.

Tu su možda i najvidljiviji uticaji stripova koji su još od dečačkih dana Šiljanu bili važni.

Šiljan nas vodi od slike do slike i anegdotalno uvodi u svoj svet. Seća se da je njegov srećan momenat došao kada je, zahvaljujući zajedničkom poznaniku, njegove crteže pogledao čovek iz upravnog odbora beogradskog Studentskog kulturnog centra. Sredinom devedesetih je tako u SKC-u postavljena njegova prva izložba.

Šiljan pripoveda: „Jedna gospođa je gledala izložene radove i glasno rekla: `Počeli su da izlažu radove mentalno zaostale dece`. Tada još nije bilo korektnijih izraza. A ljudi do mene su se nasmejali i pokazali gospođi na mene uz komentar da je ovaj čovek zapravo to mentalno retardirano dete“. A posle prve novosadske izložbe jedan posetilac je Šiljana sasvim ozbiljno pitao da li u slikanju koristi droge ili alkohol. Začudio se kada je umetnik rekao da bi ga to samo omelo.

Sirova snaga umetnosti

Od tada Šiljana svrstavaju u autsajdersku ili marginalnu umetnost. Francuzi preferiraju izraz Art brut – sirova umetnost. Lekar Valter Morgentaler je lečio psihički obolelog Adolfa Velfija i 1921. objavio knjigu o njegovim crtežima pod naslovom „Psihički bolesnik kao umetnik“. Inspirisan ovim slučajem francuski slikar Žan Dibife je počeo da sakuplja dela psihički obolelih ljudi. Posle mu se pridružio rodonačelnik nadrealističkog pokreta Andre Breton.

Prema njihovom shvatanju, marginalna umetnost ne može biti asimilovana u vladajuću kulturu koja guši autentičnu energiju i zbog toga je umetnički domet marginalne umetnosti izvorniji. Na ovom tragu su bili veliki pokreti evropske umetničke avangarde. Sada, više od jednog veka kasnije, umetnička dela koja su dobila etiketu marginalne, autsajderske, sirove ili naivne umetnosti među najtraženijima su u celom svetu.

Slavko Timotijević u luksuznom katalogu izložbe kaže: „Ako je Andre Breton teorijom o simultnom psihičkom automatizmu podstakao nadrealizam, da istražuje svet izvan banalne stvarnosti ali zapravo suštinski definisao drip painting Džeksona Poloka i druge aspekte gestualne apstrakcije, čini se da je Šiljan ovu teoriju usavršio kroz sopstvenu praksu koja ga povezuje sa onim savremenicima koji kroz svoje delo dozvoljavaju da se oslobodi tok svesti i utopi u umetničko delo.“

Šiljan okupljenima objašnjava na prvom od tri sprata izložbe, kako ga je do praznine kao inspiracije dovelo saznanje savremene fizike, da je materija sastavljena uglavnom od međuprostora u česticama i oko njih, te da bi realna zgusnuta supstanca od koje su sačinjeni svi ljudi na planeti, bila kao kocka šećera. Otuda ga magično privlači praznina. Neki nazivi slika su poetični. Na primer: „Balada o otvorenom dlanu“Mada, kod Šiljana treba biti oprezan. Dlan je ponekad otvoren za šamar.

Već tu je primetna Šiljanova sklonost satiričnom, humornom shvatanju sebe, slikarstva i sveta. Istoričarka umetnosti Ana Kršljanin u katalogu kaže: „Šiljan svoju poetiku opisuje kao ozbiljnu igru, pri čemu pod igrom podrazumeva apsolutnu slobodu. Svojim stvaralačkim sistemom neprekidno teži razgradnji strogih vizuelnih i jezičkih struktura. One u takvom sklopu dobijaju duhovitost i vrcavost slobodoumlja koje ne traži objašnjenja, definisanja, ni opravdanja. Sloboda se u ovom kontekstu nikako ne treba shvatiti olako već kao snažan gest otpora svim oblicima normi i očekivanja“.

Slikar problemu praznine dodaje i shvatanje vremena: „Proces samostvaranja“ slike je vremenski ograničen na tren, na ono GLE. „Sve je trenutak koji ne postoji i koji neće postati.“

Poput južnjačke verzije budiste, sofiste pa i sufiste Šiljan uranja u prazninu verujući samo u trenutak. „Vreme ko vreme oće da nas proguta i moj način da se iz te zamke izvučem je OZBILJNO ZEZANJE što je ideja vodilja mog stvaranja, stvaram kada mi se oće kada imam alal kad imam dovoljno radosti za stvaranje i tad vreme nije bitno može da bude 5 sekundi i 33 dana“.

Intuitivno prepoznavanje umesto intelektualnog raščlanjivanja, to je Šiljanov način na koji posmatra i svoje i tuđe slike. „Odmah na izložbi primetim sliku. Kao da sam ja i to što vidim isto. To je ono gle.“ Umetnik zaista misli da slika, pa i njena boja ne postoje izvan odnosa sa okom posmatrača. „Ako se ne gledaju, slike - gube boju.“

Šarena zjala

Na pitanje Ljubice Stanković Gvozden ko je Joškin Šiljan, umetnik u katalogu odgovara da nema pojma. „A čemu i da znam. Bolje je izmišljati stalno iznova, ovako ili možda onako se od Stojković Nebojše došlo do Joškina Šiljana. Ali ni to više nije bitno. Joškin Šiljan, izmišljen, sad postoji i slika ono što ne zna i ne zna ni ko to slika.“

U intervjuima ga često pitaju kako je građevinski inženjer ušao u slikarstvo, a on, poslovično, izokrene stvar: „Ne, nisam ja ušao u slikarstvo. Slikarstvo je ušlo u mene. Sam sam se svesno uhvatio u kolo stvaranja i nisam lud da iz kola izlazim. Nek se samo vrti.“

Kao vodič kroz sopstvenu izložbu Šiljan jeste duhovot i otvoren. Ali on se sa publikom, kao i sa umetnošću zapravo igra žmurke:„Moj likovni izraz, bolje rečeno, moja likovnost, takva je kakva je. Niti je poznajem, niti ona mene. Iznova se igramo žmurke. Kad mene nema, likovnost se pojavi, kad se ja pojavim likovnost se sakrije. I tako Jovo nanovo.“

Šiljan kaže da kratke priče koje beleži na svojim platnima, slično oblačićima u stripu, zapravo same sebe ispisuju. On ih samo zabeleži. Na jednom od platana stoji: „Jednom Šijan srete sebe al ni za tren ne zastade nego si produži pa ga ljudi upitaše što se Šiljane praviš važan pa neće da se javiš na samoga sebe jes ja nemam drugu rabotu nego s budale da se zanosim odgovori Šiljan na ljudi i nastavi da vata zjala i to šarena.“

Umetnik često naslovom ironično dovodi u pitanje harmoniju koju stvara. Tako je u gornjem levom uglu velikog platna koje zapravo odiše vedrinom nezgrapnom ćirilicom zapisano: „Unutrašnji organi, uvoz iz Kine. Super cena, 20% sniženje uz aplikaciju Dobar donor“.

Svoju ulogu kao umetnika, svoj umetnički ego, Šiljan svesno minimalizuje. Kaže da u stvaranju učestvuju svi, i živi i mrtvi. Jer smo svi povezani. Prema njemu „slika sama sebe slika“ i dodaje: „Moje je da pronađem izvor a voda si sama zna da teče…“. Ego samo može da zamuti tu vodu. „Bolje da je umetnik niko i ništa da se obezbedi protok“, kaže Šiljan okupljenim ljubiteljima umetnosti. Slikar je tek medijum između slike koja samu sebe rađa i našeg sveta. Ovaj slikar tvrdi da na sličan način nastaju ponekad osebujnI nazivi slika. „Slika sama sebe krsti“. A umetnik je tek zapisničar.

Dva nivoa ispod prizemlja nalaze se retke instalacije ovog umetnika. Svi se spuštamo u mračnu prostoriju u kojoj se nalazi čudna instalacija nalik na mašinu. Šiljan ima zgodnu priču o njenom nastanku. Na jednoj izložbi kolega slikar je primetio da Šiljan plazi jezik zabavljajući tako jednu bebu. Prišao mu je i rekao da to ne dolikuje jednom slikaru. Šiljan je najpre odgovorio pitanjem: „Ko kaže da sam ja umetnik?“ Potom je kolega na nekoj tribini govorio o Šiljanu kao o antihristu, a o sebe kao prosvetljenom čoveku koji posećuje Hilandar. Tipična Šiljanova reakcija bila je – instalacija koju je nazvao „Mašina za trenutno prosvetljenje“.

Na isti način se umetnik postavio prema predrasudama koje je Srbima donela poslednja ratna decenija prošlog milenijuma. U kontaktu sa stranim umetnicima osetio ih je na svojoj koži. Šiljan je napravio niz slika pod naslovom „Srbi, narod najcrnji".

Radost stvaranja

Namerno upotrebljavajući južno narečje Šiljan se subverzivno odnosi prema svakom akademizovanju svog dela. Pritom na samim slikama, u nazivima slika, štampanim ćiriličnim slovima upisuje mudrosti, koje katkad pripisuje pokojnoj babi Milevi: „Sinko od koje begaš kad ti niki ne juri?“

Kaže da sebe najbolje vidi kroz druge. Seća se detinjstva i klinaca sa kojima je čuvao stoku. Na velikoj nebeskoj plavoj plohi klizili su oblačići. U jednom su videli slona, u drugom kamion. I tako redom. Nebo je takođe platno kako dečjim tako i Šiljanovim očima. Šiljana sve do danas ne napušta ta detinja radost stvaranja, potreba da se „ozbiljno zeza“. Nije li Niče jednom zapisao da je čovek zreo kada dostigne ozbiljnost deteta u igri?

O svemu tome razmišljam dok stojim pred platnom koje se zove „Prigrli radost".

Slika je nastala godine 2025., koja sa radošću, mnogi će reći, baš škrtari. Ali Šiljan ume da je pronađe. Bolje rečeno – već sam nešto naučio od njega – radost ume da pronađe umetnika. Ponekad u razigranim rečenicama slikar izgovori i smrtno ozbiljne dijagnoze naše civilizacije: „Umetnost zadržava makar za trenutak slobodno razmišljanje u algoritamskoj civilizaciji.“

Na drugom mestu on sasvim šiljanovski objašnjava otkud on još uvek u kolu stvaranja: „Slikar je pronašao mene iako sam ja kao svako pametan teo da pobegnem al on mislim na slikara čvrsto zgrabio pa ne pušta, eve još me drži i još poveće steza.“