Dragoslav Dedović  [ DW ]

08. 11. 2025. 08:30

Kete Kolvic – u ime mrtvog sina

Otac Karl Šmit je studirao pravo, ali njegovi liberalni pogledi mu nisu doneli simpatije vlasti. Za njega nije bilo mesta u pruskoj upravi. Karl je onda zasukao rukave, postao zidar, osnovao svoju firmu i – obogatio se. Peto dete koje mu je rodila supruga Katarina – Kete Šmit – imalo je dobar uzor u ocu, čoveku koji nije povio kičmu. Njegova ćerka će posle postati svetski poznata kao umetnica Kete Kolvic.

Prvi put se susrećem sa tim imenom u Berlinu, sredinom devedesetih. Tada je Lindenštrase – Ulica lipa – koja vodi ka Brandenburškoj kapiji, bila veliko gradilište. Ali u memorijalnom centru Noje vahe (Neue Wache, Nova straža) već je od 1993. stojala replika skulpture „Majka sa mrtvim sinom" Kete Kolvic. Ujedinjena Nemačka je time postavila spomenik svim žrtvama rata i nasilnih režima.

Sećam se da nisam mogao da odvojim pogled od skulpture. Delovala je na mene kao ekspresionistički, pacifistički krik.

Sada, dobre tri decenije kasnije, u centru Kelna izlazim iz metroa. Muzej posvećen Kete Kolvic je na samo nekoliko koraka od stanice Nojmarkt. Mada sam decenije proveo u Kelnu, nikada nisam ušao u taj muzej. A onda su ga zatvorili zbog renoviranja. To je trajalo tri godine. Prošlog meseca su ga opet otvorili. Ovaj put nisam hteo da propustim susret sa delima jedne od mojih omiljenih umetnica. Naročito sam se originalnoj skulpturi koja je devedesetih, uvećana do spomenika, postavljena u Berlinu. Staklenim liftom penjem se na četvrti sprat. Prostorije muzeja su otmene i moderne.

Odmah po ulazu na izložbu hoću da pronađem skulpturu, kao da tražim izgubljenog prijatelja. I evo je – mnogo manja nego što sam je zamišljao.

Ali opet se ježim. Ovaj put znam priču iza figure. Početkom Prvog svetskog rata mlađi sin bračnog para Kolvic hteo je da se javi kao dobrovoljac. Sedamnaestogodišnji Peter nije hteo da zaostane za starijim bratom Hansom koji je bio mobilisan. Ali otac ni da čuje. Peter je – kao što to uvek biva – prvo smekšao majku. Nije htela da ga pošalje u opasnost, ali nije umela da se brani od njegovog patriotskog idealizma. Ona je onda smekšala muža Karla. Peter se uz njegovu dozvolu prijavio kao dobrovoljac. Pao je među prvima, oktobra 1914. u Flandriji.

Bol i griža svesti ostaviće dubok trag u delu Kete Kolvic. Ona je oktobra 1937. zapisala u svoj dnevnik, na dan kada joj je poginuo sin, da radi na jednoj plastici: „Od nje je nastalo nešto poput pijete. Majka sedi, a mrtvi sin joj je među kolenima, na krilu. Više to nije bol, već zamišljenost".

Lični decenijski bol koji se pretvorio u melanholično razmišljanje stoji ovaploćen ispred mene. Čudne su lične sudbine koje kod velikih umetnika umeju da poprime kolektivne obrise. Ova nereligiozna pijeta je u Berlinu 1993. postala centralna tačka oplakivanja mrtvih za jednu celu državu i narod.

Dikens, Zola, Hauptman

Kete Šmit je rano pokazala sklonost ka umetnosti. U rodnom Keningzebergu dobila je privatne časove crtanja, potom je otišla na privatnu akademiju u Minhen. Tada žene nisu mogle da studiraju na državnim umetničkim školama. U Kenigzbergu se bavi umetnošću, tu upoznaje lekara Karla Kolvica. Venčali su se 1891. Mladi bračni par se seli za Berlin, gde je Karl dobio posao.

Nova četvrt, Prenclavsko brdo, tada je bila radnički osinjak. Neuslovne, prenatrpane zgrade, beda i težak rad. Kete je mnogo čitala. Dikensovi romani su joj pokazali da njeno okruženje liči na mnoga mesta u velikim gradovima, gde nova radnička klasa već pokušava da se izbori za svoja prava. Upravo radi na ciklusu grafika po Zolinom romanu „Žerminal", kada odlazi da pogleda predstavu „Tkači" Gerharta Hauptmana. Ustanak šleskih tkača iz 1844. i njegovo krvavo gušenje bili su istorijska podloga za Hauptmanov komad. Kete Kolvic ostavlja rad na motivima iz Žerminala i pravi sasvim lične litografije koje naziva „Ustanak tkača". U njih ugrađuje sav socijalni mrak koji je videla na berlinskim ulicama. Litografije naziva simbolično „Beda", „Povorka tkača", „Juriš". A jednu, koja me podsetila na neke radove Edvarda Munka koje sam video u Oslu, nazvala je „Smrt"

Tada najpoznatiji nemački impresionista Maks Liberman imao je veliki umetnički uticaj na elitne krugove. On je, videvši radove Kete Kolvic, bio toliko impresioniran, da je nemačkom caru Vilhelmu II predložio da odlikuje mladu umetnicu. Ostaće čuven odgovor jednog cara koji ne razume ni novo vreme ni novu umetnost. On je odbio da odlikuje Kolvicovu sa obrazloženjem da je to – umetnost slivnika. Verovatno jer tamo nema istorijske patetike i herojskih poza. No, neće to biti poslednji sukob sa carskom kućom. Kete je 1906. napravila plakat za izložbu „Kućne radinosti" koju je htela da poseti i carica. Suočena sa licem ispijene i umorne žene na plakatu, carica je odbila da poseti izložbu sve dok se plakat ne ukloni.

Levičarka Kete Kolvic

Gubitak sina i izoštren pogled za bedu ovog sveta približili su Kete Kolvic socijalističkom i komunističkom pokretu. Nikada nije bila član ni jedne partije, ali je niz njenih plakata ostao da svedoči o burnom vremenu Vajmarske republike.

Ono što je bila stvarnost radničkih četvrti u Nemačkoj, posle rata prenelo se na cele gradove – beda, inflacija, politički nemiri. Kete Kolvic je u Berlinu bila svedok ratnog poraza, kraja monarhije, stvaranja nestabilne republike, pokušaja revolucionarnog prevrata i njegove propasti.

Njena umetnička reakcija je snažna. Ona opet bira stranu žrtve. Karla Libknehta i Rozu Luksemburg ubili su pripadnici desničarske paravojske koju su formirale jedinice povratnika sa istočnog fronta. Udovica Karla Libknehta, jedinog poslanika Rajhstaga koji je avgusta 1914. digao glas protiv rata, zamolila je Kete da napravi crtež mrtvog muža u berlinskoj mrtvačnici. To je bilo 25. januara, na dan kada je Libkneht sahranjen sa još trideset i jednom žrtvom Januarskog ustanka. Na Kete Kolvic je sahrana, koja se pretvorila u masovne demonstracije, ostavila dubok utisak. Odlučila je da izradi drvorez, mada se ovom tehnikom nije često bavila. Na donjem delu drvoreza je urezala poruku: „Živi mrtvome. Sećanje na 15. januar 1919".

O ovom delu je ostavila svedočenje: „Kao umetnik imam pravo da iz svega izvučem emocionalnu sadržinu i da pustim da deluje na mene i da je predstavim prema spoljašnosti. Tako imam pravo da predstavim opraštanje radništva od Libknehta, pa i da ga posvetim radnicima, a da politički ne sledim Libknehta. Zar ne?!"

Time je umetnica rekla da nije partijski ili politički umetnik, već neko ko slobodnom voljom bira potresnu situaciju kao motiv i to bez ideološkog impulsa.

Ipak, u njenom razvoju postoji jedna konstanta – ona koju je nemački car nazvao „umetnošću slivnika". Kete je u svojim crtežima, litografijama, drvorezima i skulpturama zaista imala saosećanja sa onima sa dna, sa nemoćnima i poraženima. Imala je ženski pogled.

Prolazim kraj potresnih predratnih radova kao što je „Dečja bolnica" ili „Zarobljenici" iz ciklusa „Seljački rat" . Ili pored slike „Iz mnogo rana krvariš, narode". U mašti je Kete Kolvic stalno bila sa poniženima, paćenicima i nemoćnima svih vremena. Njen osećaj za socijalnu pravdu je ono što stvara kontinuitet u razvoju opusa.

To shvatam kada posmatram sliku „Porođaj u zatvoru", nastalu 1912. Kete Kolvic je zaista posećivala ženske zatvore.

Nacistička cenzura

Na ovoj izložbi sam ponekad imao osećaj da sam zakoračio u neku od pesama Gotfrida Bena ili da je ruku Kete Kolvic vodio neki od pesnika iz čuvene ekspresionističke antologije „Sumrak čovečanstva".

Po dolasku nacista na vlast 1933. život ove umetnice se još jednom korenito menja.

Nacisti su imali sličan estetski imperativ kao carska elita. Samo što je nerazumevanje moderne umetnosti dodatno bilo skopčano sa opasnim ideološkim tezama o „degeneričnom" u umetnosti. Smatrajući sve što odstupa od njihovog herojsko-patetičnog ideološkog kiča zapravo bolesnim, počeli su da uklanjaju „odnarođena" dela iz muzeja, a umetnike sa važnih položaja. Tako je i Kete Kolvic bila prinuđena da napusti Prusku akademiju umetnosti i da preda katedru za grafiku gde je vodila majstorsku klasu. Njena dela su odstranjena iz muzeja. Ipak su je pustili da na miru radi u ateljeu gde je do 1940. stvorila svoje pozno delo. Jedno od najpotresnijih je „Zov smrti" iz 1937.

Onako kako je morala da prihvati sinovljevu smrt, tako je umetnički prihvatila i njen dodir – skoro drag, prijateljski. Kao da joj ta ruka kaže – hajde, vreme je.

Njoj je sedamdeset godina. Nije to vreme za umiranje, neki guraju mnogo duže. Ali ona kao da je želela da završi taj svoj testamentarni ciklus radova. Opet do izražaja dolaze njene umetničke vrline – nema tabuizovanja, nema skretanja pogleda. Tako je uradila svojih stotinak autoportreta, pa i ovaj koji bi se mogao nazvati „Autoportret sa smrću".

Već je i Drugi svetski rat u toku. I u njemu će ginuti Kolvicovi. Njen unuk Peter, na primer. Pre toga će postati nacista i odreći će se bake. A njegov otac, sin Kete Kolvic, Hans, bio je lekar, humanista i socijalista.

Mada je umetnički razgovor sa smrću slutio da joj je umetnica blizu, prvi je svet napustio njen muž Karl, nakon 49 godina zajedničkog života. Pre tog jula 1940. Kete Kolvic je uspela da završi crtež na kojem su njih dvoje – stari ljudi koji zajedno ćute. On joj je podario razumevanje i podršku. Ona njegovom prezimenu svetsku slavu.

Ostaće joj još nekoliko mučnih godina u ratu. Bežaće iz Berlina od bombi. Jedna će pogoditi njen stan uništavajući veliki broj crteža, grafika, skica. Sin poslednjeg kralja Saksonije, Ernst Hajnrih Saksonski, konzervativni protivnik nacista, bio je veliki poštovalac njenog dela. Pozvao ju je na svoje imanje gde je umrla aprila 1944, dvadesetak dana pre kraja rata.

Izlazim iz kelnskog muzeja u novembarsko predvečerje. Dobro je da je još osamdesetih jedna ovdašnja banka otkupila od naslednika sve radove do kojih se moglo doći. Tako je nastala najveća zbirka na svetu.

Uskoro će u Kelnu karneval. Reklo bi se da divlja životna razuzdanost ovog grada i nepotkupljiva okrenutost umetnice tamnoj strani postojanja ne idu zajedno. Ipak, ko zna kakvo bi čudo od umetnosti nastalo da je Kete Kolvic mogla da pomnije osmotri i tu kolektivnu ekstazu.