Ivana Nikolić - novinarka saradnica  [ BBC ]

08. 08. 2025. 11:02   >>  11:06

Srbi povratnici u Hrvatskoj: Ovo je naš dom

„Ne znam nijednog Hrvata koji se ne druži sa Srbima, niti ijednog Srbina koji nema svog Hrvata", kaže za BBC jedna od povratnica u Hrvatsku.

Desetak minuta po ulasku u Hrvatsku iz pravca Šida, čim zaobiđete kilometrima dugu kolonu kamiona, ulazite u Banovce, ili Šidske Banovce, seoce sa oko 250 stanovnika.

Na levoj strani glavnog puta, ili ceste, dočekuju me Mirko Savković i njegova majka Slavica.

Ispred lepe prizemne kuće, koju trenutno renoviraju, nalazi se veliko, uredno dvorište puno cveća.

„Možda je bolje da uđemo, biće buka od kamiona", kaže nam Slavica, i kreće ka kući.

Kamioni koji satima čekaju carinjenje na ulasku u Srbiju redovno ujedinjuju Srbe i Hrvate u opštini Nijemci, kojoj Banovci pripadaju, pa su zajedno protestovali i zahtevali od vlasti da reše problem.

„Nekad je teško razumit te odnose među nama ovdje.

„Nekad izgledamo kao da smo jako ekstremno nastrojeni jedni prema drugima, u isto vrijeme ti isti ljudi koji se kao ne vole, jako često sasvim normalno funkcioniraju na svakodnevnoj razini", kaže Mirko, 32-godišnji doktorand na Univerzitetu u Minhenu.

Mirko i Slavica su među 123.000 Srba (3,20 odsto) koji žive u Republici Hrvatskoj, prema poslednjem popisu stanovništva.

Pre rata 1990-ih, bilo ih je oko 580.000 i činili su 11,5 odsto ukupnog stanovništva.

Mnogi su izbegli tokom ratnih godina - bežeći od hrvatske vojske, ali i od teškog i neizvesnog života u samoproglašenoj Republici Srpskoj Krajini (RSK).

Egzodus je dostigao vrhunac tokom vojno-policijske operacije 'Oluja' u avgustu 1995, kojom je Hrvatska povratila delove koji su četiri godine bili pod kontrolom hrvatskih Srba i bezbednosnih struktura iz Srbije.

Procenjuje se da je tokom Oluje oko 200.000 Srba napustilo Hrvatsku.

• Ko je sve osuđen za operaciju 'Oluja' (i zašto Gotovina i Markač nisu)
• Napad na Petrovačkoj cesti: Epizoda 'Oluje' koja još čeka odgovore
• Pisma sa druge strane okeana: Od 'Oluje' i Krajine do Amerike

Trideset godina kasnije, broj Srba u Hrvatskoj je u stalnom opadanju: smanjuje se broj ljudi i sve je više starih, zaključak je nedavno objavljene studije Demografska slika i budućnost Srba u Hrvatskoj.

Uz to, Srbi u Hrvatskoj se i dalje suočavaju sa preprekama prilikom povratka, jer mnoga povratnička sela i dalje nemaju struju i vodu.

Suočavaju se i sa govorom mržnje, a povremeno i nasiljem, uništavanjem tabli sa ćiriličnim pismom ili imovine Srpske pravoslavne crkve.

Jedan od većih problema su i ilegalne deponije u srpskim selima, kao i najavljena skladišta nuklearnog i drugog otpada.

Različiti izveštaji, poput izveštaja Saveta Evrope za 2024. godinu, ukazuju i na nizak procenat zaposlenosti etničkih Srba u javnim službama.

Pozivaju Hrvatsku da „podstiče vlasti da uvedu snažnije mere usmerene na podsticanje zapošljavanja etničkih Srba i obezbeđivanje jednakih mogućnosti za razvoj karijere."

Pogledajte video: Operacija 'Oluja': Povratak u Knin - Ognjenova priča

Banovci

Sedimo u prostranoj dnevnoj sobi prepunoj knjiga.

Slavica, koja odaje - ispostaviće se tačan - utisak hrabre i istrajne žene, iznosi kafu i kolače.

Radi na projektu pri opštini Nijemci i ima malo udruženje koje se bavi razvojem lokalne zajednice.

Rođena je u Bosni i Hercegovini, a u selo Bobota kraj Vukovara dolazi sa roditeljima 1981.

„Tu se lijepo živilo. Nemam nikakva sjećanja i veze sa Bosnom, ovo je moja zemlja, ljudi", kaže Slavica, između gutljaja domaće kafe.

Onda je došao „rat uživo".

U Slavičino i okolna sela ulazi Jugoslovenska narodna armija (JNA), tenkovi su svuda okolo, a u kuću njenih roditelja ulazi vojska.

Osim nekadašnje JNA, na hrvatsko ratište dolaze dobrovoljci i paravojske iz Srbije, poput Srpske dobrovoljačke garde kojom je komandovao Željko Ražnatović Arkan, optužen pred Haškim tribunalom za ratne zločine.

Reč je o paravojnoj formaciji koju je finansirala Služba državne bezbednosti Srbije, i čiji se pripadnici sumnjiče za neke od najtežih ratnih zločina počinjenih u Hrvatskoj i Bosni.

„Otac je imao problema sa 'Arkanovcima', oni su ga i zarobljavali i vraćali. Krene traktorom u šumu da uzme sebi drva jer to je potrajalo [rat].

„Onda ga opkole neki ljudi i viču - vraćaj se, vraćaj se, nema veze što ćeš u kanal traktorom", prepričava.

„A ko su, svi znaju ko su, to je bila Arkanova vojska."

Slavica 1992. odlazi u izbeglištvo: Beograd, Aranđelovac, Kraljevo, Mataruška Banja.

U Kraljevu se godinu dana kasnije rodio Mirko.

Po završetku rata, vraćaju se u Hrvatsku: 1996. se nastanjuju u Mirkovcima, nedaleko od Vukovara.

„Tu su nam kuću dali ljudi koji su odselili za Srbiju, sjećaš li se, Mirko?"

„Sjećam se, bila je bez krova, sa bunarom u dvorištu, jedinom kvakom na ulaznim vratima.

„Nije bilo toaleta, imali smo najlone na prozorima", odgovara Mirko.

Prve godine su bile veoma teške, seća se Slavica, jedva se sklapao kraj sa krajem.

Istovremeno sa Srbima, vraćali su se i Hrvati, koje su vlasti samoproglašene Republike Srpske Krajine, JNA i razne paravojne formacije tokom rata proterivale sa teritorija pod njihovom kontrolom, čineći masovne ratne zločine.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju osudio je, između ostalih, 2008. Milana Martića, bivšeg predsednika RSK, na 35 godina zatvora za zločine protiv Hrvata i drugih nesrba u Hrvatskoj ranih 1990-ih.

Krajem 1990-ih odlasci u gradove ili mesta gde su Hrvati bili većinsko stanovništvo za mnoge su bili nezamislivi, ali ne i za Slavicu.

Ona je redovno išla - i sama i sa decom - u Vinkovce kod frizera ili u kupovinu.

„Ja sam se tada bojala, ali sam rušila sve strahove time što sam išla i u Osijek, u Vinkovce, Sisak.

„Nije bilo incidenta, ali nas jesu zagledali kada bi shvatili da smo Srbi."

U Banovcima, pretežno srpskom selu, žive od 2003, kada su od države dobili kuću koju planiraju da otkupe.

Na pitanje kako je bilo odrastati kao Srbin u Hrvatskoj, i kako je danas, Mirko kaže da je reč o višeslojnom iskustvu, koje uvek analizira iz konkretnog momenta.

„Ne bude mi uvijek isto kad gledam na prošlost: ako je dobro sada, onda to nekako oboji i sve ono prethodno.

„Ima određenih izazova, mislim da je tako uvijek kada pripadaš nekoj manjini.

„Ne podrazumijeva se da imaš mjesto u društvu, za njega se moraš donekle izboriti", kaže on.

Ali isto tako ima dobrih stvari koje često ostanu na margini, dodaje, jer je Hrvatska članica Evropske unije.

„Iako je Srbima ovdje ponekad teško, mi ne vidimo da oni idu za Srbiju. Oni idu za Njemačku, Austriju, Irsku."

Kako se Srbi osećaju i kako se prema njima ophode, zavisi od mesta gde žive, dodaje.

„Nije da se incidenti ne dešavaju, ali nije ni da se samo to dešava.

„Ovdje ne može biti problem bit Srbin kada ima 20 sela u kojima su samo Srbi, ali postoje mjesta na koja nećeš ići i govoriti da si Srbin - možda je bolje prećutat', svi smo to doživili."

I pored svega što se dešavalo i što se i danas dešava, poput nedavnog koncerta Marka Perkovića Tompsona pred stotinama hiljada ljudi u Zagrebu, Mirko čvrsto veruje da se ljudi međusobno ne mrze.

„Čak i ti, koji govore sve te gadosti, imaju prijatelje sa druge strane i druže se i provode vrijeme skupa."

„Ja ne znam nijednog Hrvata koji se ne druži sa Srbima, niti ijednog Srbina koji nema svog Hrvata", ubacuje se Slavica, uz osmeh.

Dok stojimo na kapiji, kamioni i dalje prolaze ka granici sa Srbijom, a Mirko mi objašnjava kako da najlakše izađem na autoput za Zagreb.

Zagreb

Srpski kulturni centar je u samom srcu Zagreba, na svega nekoliko minuta od Trga bana Jelačića.

Dugačka žuta višespratnica je preuređena i otvorena oktobra 2024.

U dvorištu ispred zgrade srećem se sa Nikolom Vukobratovićem iz Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta", i Milanom Radanovićem, istoričarem iz Arhiva Srba u Hrvatskoj.

Nikola nikada nije napuštao Hrvatsku, a Milan jeste - tokom rata je sa porodicom izbegao u Srbiju iz rodnog sela Mašići kod Nove Gradiške, u zapadnoj Slavoniji.

U Beogradu je diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu, živeo i radio sve do 2017, kada je rešio da se, konačno, vrati u državu u kojoj je rođen.

Milan objašnjava da je povratničko iskustvo veoma različito i da je najveća razlika između istočnih krajeva - Slavonije, Baranje i zapadnog Srema - i ostataka Hrvatske.

„Tamo [u istočnim krajevima] nije bilo etničkog čišćenja i tamo se na nasilje nije uzvratilo nasiljem.

„Srpski nacionalisti činili su teške i masovne zločine, ali se nije uzvratilo sličnim zločinima", kaže Radanović.

„U drugim delovima Hrvatske paljena su čitava sela. Ja sam iz zapadne Slavonije, moje selo pored Nove Gradiške, pretežno srpsko, zapaljeno je u jesen 1991."

Kada Srbi počinju da se vraćaju u Hrvatsku krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, suočavali su se sa pretnjama, zastrašivanjem, nemogućnošću povratka stanarskog prava, lošom infrastrukturom, kao i doseljavanjem Hrvata iz različitih delova bivše Jugoslavije.

Čitav taj „etnički inženjering je imao za cilj da Srbi više ne budu većina", objašnjava Radanović.

Zato je danas trend opadanja broja Srba u Hrvatskoj nezaustavljiv proces, koji je država mogla bar da ublaži pre 20-ak godina, da je htela da olakša povratak ljudima.

Dok si kao Srbin u nekim mestima obeležen, u Zagrebu je daleko lakše, jer je velegrad, kaže Milan.

„Ovde živiš miran život, stičeš prijatelje. Ja kao povratnik nisam imao nijedan problem u Zagrebu."

Nikolino iskustvo je drugačije.

Rođen u malom mestu kraj Zagreba, čitav rat je proveo u Hrvatskoj i uvek je imao više očekivanja od države u kojoj je rođen.

„Ja sam uvek mislio da je samo ovo moj prostor, drugi nemam. Nisam bio u Srbiji da ona može da bude moj rezervni prostor.

„Zato sam uvek imao veća očekivanja - ja sam tu i ja sam dio ove zajednice i očekujem da me se tretira jednako, ali nekada to nije bilo baš tako."

Nikola objašnjava da je diskriminacija suptilna: kada se ne javljaš na poslove za koje znaš da ih kao Srbin ne možeš dobiti, kada roditelji zabranjuju deci da se druže sa tobom, ili kad čuješ ružan komentar.

„Ima puno situacija u kojima prepoznaješ da ljudi smatraju da nisi dio ovog prostora", kaže.

Sa sličnim izazovima već sada se suočava i njegova šestogodišnja ćerka u vrtiću.

Dešavalo se da su joj druga deca govorila da, ako neće da peva nacionalističke pesme, da to znači da je iz Srbije.

Dešavalo se, dodaje Nikola, i da su deca u vrtiću govorila da mrze Srbe.

U Zagrebu danas živi oko 12.000 Srba.

Milan smatra da je broj sigurno veći usled asimilacije, pa se mnogi radije ne izjašnjavaju po pitanju nacionalnosti ili samo kažu da su pravoslavci.

Situacija je, saglasni su, bila bolja pre ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, jer je tada postojao snažan pritisak na državu da poštuje prava manjina, procesuira ratne zločine, omogući povratak Srbima i prestane sa revizionizmom.

Danas to više nije tako.

„Bilo kakav tip nacionalističkog incidenta, i ljudi će otići, a sad mogu otići bez problema u EU.

„Svi su potaknuti otići, ali kod Srba je to puno izraženije jer kod njih nisu u pitanju samo ekonomski razlozi", zaključuje Nikola Vukobratović.

Knin

Pet sati kasnije, autoputem Zagreb - Split, koji je te julske subote najvećim delom vrveo od automobila i kampera, stižem u Knin.

Nekadašnji glavni grad samoproglašene Republike Srpske Krajine, koji je 5. avgusta 1995. vraćen pod kontrolu Republike Hrvatske, danas je varošica sa oko 12.000 ljudi, pretežno hrvatske nacionalnosti.

Tokom i posle Operacije Oluja stanovništvo srpske nacionalnosti napustilo je područje Knina i okoline.

Srbi se u ove krajeve retko i teško vraćaju, a odlaze i Hrvati.

Iako je prošlo ravno 30 godina od rata, ožiljci su i dalje tu i ogledaju se u prašnjavim terasama, ispucalim spuštenim roletnama, rupama na ponekoj fasadi, i oronulim, zapuštenim kućama koje vidite uz put, spuštajući se ka gradu.

U ovo doba godine u Kninu je sezona - dolaze i Srbi i Hrvati, pa ćete u gradu i okolini često videti automobile registarskih oznaka Srbije.

Kasnog subotnjeg popodneva bašte kafića i restorana su pune.

U centru se nalazim sa Jelenom Mirić, koja je imala dva meseca kada su joj roditelji napustili Hrvatsku u koloni avgusta 1995, a u domovinu se vraćala dva puta.

Jelena radi kao programska koordinatorka Srpskih kulturnih centara u Srpskom narodnom vijeću (SNV).

Trenutno je angažovana, kao i prethodnog leta, u organizaciji dečijeg letnjeg kampa Pilipenda, namenjenog deci od 13 do 17 godina.

Deca su smeštena u obližnjem manastiru Krka, jednom od najvećih pravoslavnih manastira u Hrvatskoj.

Dok ispijamo kafu, Jelena govori o izbeglištvu u Kolutu i Inđiji i dolasku u Vukovar:

„U mojoj kući se nikad nije potpuno otvoreno razgovaralo o stvarima kojih se ja psihički i fizički nisam mogla sećati, o ratu i koloni."

Delom zbog toga nije bila pripremljena na ono što će je čekati u Vukovaru: podeljene škole, sa odvojenim odeljenjima za srpsku i hrvatsku decu.

„Tek tada postajem svesna da ja u nekim stvarima nisam jednaka sa ostalim učenicima."

• Vukovar posle rata: Konzervirani grad-spomenik ili mesto odakle se osvaja Holivud
• Kad Vukovar progovori o čemu inače ćuti
• Kako živi mir na mestu gde je počeo rat u Jugoslaviji

Ravnopravnost je, pak, osetila igrajući košarku u Vinkovcima i Županji kao jedina Srpkinja u timu.

„U tom segmentu sporta mislim da sam bila ravnopravna jer se gledao kvalitet, a ne nacionalnost", kaže Jelena.

U Hrvatskoj se, međutim, nije osećala kao svoj na svome.

Odlazi na studije novinarstva i komunikologije u Novi Sad, drugi najveći grad u Srbiji, ali ni tamo nije osetila dom.

„I tamo sam bila strano telo: Srpkinja iz Hrvatske."

Prelomni momenat je odlazak na žensku akademiju Kata u organizaciji Srpskog demokratskog foruma u Hrvatskoj 2022, a potom i na Političku akademiju SNV-a.

„Tek tada sam shvatila da ja zapravo pripadam ovde. To je bio proces, iako je sva moja rodbina u Hrvatskoj, u Lici i Vukovaru i okolini.

„Ovo je moja kuća bez obzira na sve."

Jelena se posle toga naselila u Zagrebu, i po drugi put vratila u Hrvatsku „ali ovaj put osnaženija, sa više iskustva, sa jasno formiranim stavovima, u zrelijim godinama".

Biti Srpkinja u Zagrebu je, kaže, podeljen položaj.

S jedne strane, to je urbani, kosmopolitski grad, ali se, ipak, „nosi etiketa".

„Nikada nisam osetila direktnu diskriminaciju, nikada se nije desilo da neko neće da me usluži, ali nekada nastane neprijatna tišina kada to izgovoriš ili kada ti čuju po naglasku."

Dok koračamo ka okrečenoj zgradi Srpskog kulturnog centra u Kninu, pokazuje mi dve crkve - katoličku i pravoslavnu, ušuškane u cveću.

„Interesantno je da ujutru istovremeno čujemo zvona sa obe crkve", kaže uz osmeh.

Srpskim organizacijama u Hrvatskoj je važno da budu spona i da daju vetar u leđa ljudima, „da znaju da njihova zajednica brine o njima", dodaje.

Želja joj je da se što više mladih Srba vrati u Hrvatsku.

Motiv povratka može da bude pitanje nečijeg identiteta, ali i bolja i sigurnija budućnost unutar Evropske unije, napominje.

„S jedne strane ti život ovde dosta toga olakšava, sa druge negde i zateže.

„Što se mene tiče, ja sam došla na front na kome sam potrebnija", kaže Jelena.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Rat u Jugoslaviji i „Oluja": „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora"
• Operacija Oluja 27 godina kasnije: Mladi koji su „krenuli od nule"
• Sitnice koje život znače: Šta su sve poneli izbegli u Oluji
• Tri lica Oluje
• Sanda Rašković Ivić: „Moj otac je zajednička ratna žrtva Miloševića i Tuđmana"
• Operacija Oluja 24 godine kasnije: Jedni slave, a drugi se sećaju žrtava