[ BBC ]

06. 09. 2025. 17:42   >>  20:33

'Drže se za ruke, grle i ljube': Žena koja je promenila naše viđenje šimpanzi - i ljudi

Džejn Gudal je 1960. godine započela revolucionarnu terensku studiju živeći sa šimpanzama u Tanzaniji.

Džejn Gudal je 1960. započela revolucionarnu terensku studiju živeći sa šimpanzama u Tanzaniji. Ona je 1986. ispričala za BBC koliko su zapravo slične šimpanze i ljudi.

Četrnaestog jula 1960, pre 65 godina, mlada Engleskinja bez formalnog naučnog obrazovanja ili kvalifikacija, sišla je sa broda i ušla u Nacionalni park Gombe u Tanzaniji da bi započela ono što će postati pionirska studija divljih šimpanza.

Njena otkrića ne samo da će uvesti revoluciju u naše razumevanje životinjskog ponašanja, već će preoblikovati način na koji definišemo sami sebe kao ljudska bića.

Iako je u ono vreme imala samo 26 godina, Džejn Gudal je odavno sanjala o proučavanju divljih životinja i životu sa njima.

„Navodno sam od vremena kada sam imala jednu i po ili dve godine imala običaj da proučavam insekte, bilo šta, a to se postepeno razvilo, raslo i potom sam čitala knjige kao što su Doktor Dulitl i Tarzan, i naprosto Afrika je morala biti moj cilj“, rekla je ona BBC-jevom voditelju Teriju Voganu u njegovom tok-šouu 1986.

Po završetku škole, Gudal je pohađala kurs za sekretarice dok je radila kao konobarica i kao asistentkinja filmskog producenta da bi finansirala vlastitu ambiciju iz detinjstva.

Do 1957. konačno je uštedela dovoljno da bi otputovala do prijateljice u Najrobiju, u Keniji.

Dok je bila tamo, ugovorila je sastanak sa slavnim kenijsko-britanskim paleoantropologom profesorom Luisom Likijem, u nadi da će samo razgovarati sa njim o životinjama.

Liki, čija je sekretarica nedavno otišla, bio je toliko impresioniran tihom odlučnošću Gudal, kao i njenim ekstenzivnim samoukim znanjem o afričkim divljim životinjama, da joj je ponudio posao kao njegove asistentkinje u prirodnjačkom muzeju.

Liki će potom postati mentor za Gudal.

„On je bio taj koji je rekao: 'Tražim nekoga da otputuje i proučava šimpanze, zbog toga kako bi njihovo ponašanje moglo da utiče na naše razumevanje ranog ljudskog ponašanja'“, rekla je ona Voganu.

Liki je doživeo nedostatak njene akademske naučne pozadine kao prednost umesto kao manu, verujući da njene opservacije ne bi bile opterećene unapred postojećim naučnim teorijama.

Gudal neće ići sama na putovanje do rezervata Gombe.

Da bi se pridržavala kolonijalnih propisa o bezbednosti iz onoga vremena, njena majka Vana je pošla kao njena pratilja.

„Isprva mi nisu dozvoljavali da ostanem sama“, rekla je ona za BBC.

„Tadašnja britanska vlada je rekla: 'Ne, to je apsolutno gotovo amoralno da tako mlada devojka zalazi u divljinu.' I zato sam morala da izaberem družbenika i moja majka je došla sa mnom na tri meseca.“

Prvi meseci su se pokazali veoma teškim, kad su se i Gudal i njena majka, koji su živeli zajedno u bivšem vojničkom šatoru, zarazili malarijom.

Čak i kad se Gudal dovoljno oporavila da zalazi sama u rezervat, mogla je da ide samo sa lokalnom pratnjom, a često bi na zvuke njihovih koraka šimpanze naprosto nestajale u gustišu.

Ali kako se ona upoznavala sa šumskim stazama i navikavala na kretanje kroz gustiš, „vlasti su donele odluku da sam luda i da sam u redu“, ispričala je ona.

Jednom kad je počela da ide redovno u šetnje sama po šumovitim brdima, počela je da viđa neuhvatljive primate dvogledom sa vrha koji se nadvijao na dve doline.

Tada je Gudal počela da primenjuje neortodoksni doživljeni pristup.

Svakog dana bi prilazila malo bliže oblasti u kojoj su se šimpanze hranile u nadi da će moći da sedi među njima i da ih proučava.

• „Oni se pozdravljaju poljupcima i zagrljajima… Isto kao i mi.“
• Otkrivene tajne komunikacije među gorilama
• Veliki majmuni se namerno vrte ukrug da bi dobili vrtoglavicu, kažu istraživači

Šimpanze koriste alatke i komuniciraju kao ljudi

„Nosila sam odeću iste boje svaki dan i mislim da je najvažnije od svega bilo što nikad nisam insistirala“ rekla je ona za BBC 2014.

„Nikad nisam pokušala previše da im se približim. Čekala bih pored drveta sa voćem, gde sam znala da će šimpanze doći, a kad su otišli, nisam ih sledila. Nisam htela da pritiskam, jer sam osećala da bih tako samo iskušavala sreću. I tako su šimpanze postepeno počele da prihvataju da sam bezazlena.“

Kako su majmuni gubili nepoverenje prema njoj, Gudal je mogla da sedi s njima satima, strpljivo posmatrajući njihovo ponašanje i njihov do tada neprepoznat složeni društveni sistem.

Ona je otkrila da šimpanze zapravo nisu vegetarijanci kao što se prethodno mislilo, već svaštojedi, i da komunicirali među sobom oko lova na meso.

Mogla je da prisustvuje bliskosti njihovih porodičnih veza i kako individualnost svake životinje utiče na njeno ponašanje.

„U društvenom ustrojstvu šimpanzi, sa ženkom mogu da se pare svi mužjaci, ili može da je odvede i drži jedan, a mužjaci imaju veoma bliske odnose među sobom“, rekla je ona Voganu.

„Oni patroliraju granicom teritorije njihove zajednice, neznance drže podalje od sebe, dovode mlade ženke sveže krvi i svi se ponašaju kao ljubazni, tolerantni, nežni, zaštitnički očevi prema svoj novorođenčadi unutar zajednice.“

Umesto da koristi sistem dodeljivanja brojeva za njene subjekte, kao što je bila tradicija u istraživačkim projektima, Gudal im je umesto toga davala imena, prepoznajući jedinstvenu ličnost svake životinje: nazvala je jednog mužjaka šimpanze Dejvid Sivobradi.

Dok je promatrala Dejvida Sivobradog, primetila je prvi put da on izrađuje i koristi alate - aktivnosti koje su prethodno smatrane jedinstvenim za ljudska bića.

I zaista, u ono vreme je izrada alata, koja traži apstraktno mišljenje kako bi se osmislila njihova upotreba u nekoj budućoj situaciji, smatralo se definišućom karakteristikom čoveka.

„Šimpanze koriste više različitih predmeta kao alate nego bilo koja druga životinja sem nas.“

Na primer, grančica sa koje mogu da oljušte lišće i tako je modifikuju, za hranjenje termitima", ispričala je ona Voganu.

„Dugi štap sa kojeg ogule koru, hraneći se veoma surovim mravom koji grize i oni je žvaću. Zgužvano lišće za sakupljanje vode iz male rupe kad ne mogu da je dosegnu usnama, ili za brisanje krvi sa tela. I oružje: kamenje za bacanje, grane za zastrašivanje ili premlaćivanje.“

U ono vreme, ideja je bila revolucionarna, dovevši u pitanje čitave godine konvencionalnog naučnog mišljenja.

U međuvremenu, istraživanje je iznedrilo dokaze o upotrebi alata širom životinjskog carstva, od indonezijske hobotnice koja koristi ljuske kokosa koje odbace ljudi kao štit od grabljivaca, do novokaledonijskih vrana koje savijaju grančice i žicu kljunovima da bi napravile kuke, što im omogućuje da izvlače larve iz kore drveta.

Dok je Gudal sedela ćutke posmatrajući šimpanze, počela je da uviđa koliko su slične njihove porodične veze i njihova neverbalna komunikacije sa ljudima.

„Ako se šimpanze sretnu posle razlaza, drže se za ruke, grle se i ljube, rekla je ona.

Razumevanje ove zajedničke crte sa ljudima poteglo je „nova pitanja o načinu na koji odgajamo našu decu na Zapadu“, rekla je ona Voganu.

• Prvi put viđeno: Divlji orangutan lečio ranu lekovitim biljem
• Porodila se gorila za koju se verovalo da je mužjak
• Da li znate kako zvuči kada gorila „pusti goluba“

Zajednički predak

„Ako ostavimo dete da plače tokom noći, ako ga ostavimo dugo u ogradici, ako ga odvedemo u vrtić u kom dolazi do stalnog prometa ljudi, mogli bismo da odgojimo dete koje je izuzeto inteligentno.

„Ali na osnovu našeg iskustva sa šimpanzama koje su imale teško detinjstvo, postoji sugestija da bi to dete kad odraste moglo da ima poteškoća u stvaranju bliskih odnosa sa drugima - moglo bi mu biti teže da izlazi na kraj sa stresnim situacijama. To je veoma važno“, rekla je ona.

Gudal je uvidela koliko ritualizovano ponašanje šimpanza i emocije mogu da liče na naše vlastite.

I kako, poput naših, njihovi destruktivni i nasilni impulsi mogu da dovedu do brutalnih ubistava.

„Otkrili smo posle prvih 10 godina rada da, iako su šimpanze bile poput nas u prijateljskim nastupima, oni su poput nas i po činjenici da mogu da postanu veoma agresivni.

Otkrili smo da, u određenim situacijama, može doći do kanibalizma i takođe interakcije unutar zajednice koja je na neki način nalik primitivnom obliku rata“, rekla je ona.

Uz Likijevo ohrabrenje, uprkos tome što nije posedovala fakultetsku diplomu, ona je 1962. započela rad na doktoratu zasnovanom na njenim izuzetno detaljnim nalazima.

Iste godine je Nacionalna geografija poslala holandskog fotografa divljih životinja i filmadžiju Huga van Lavika, da dokumentuje njen rad, što je rezultiralo dokumentarcem iz 1965, Gospođica Gudal i divlje šimpanze.

Sa Orsonom Velsom kao naratorom, film je pomogao da se njena otkrića približe široj publici.

Van Lavik će kasnije postati njen prvi muž, a 1967, pošto je doktorirala, ona je rodila sina Huga, kome su zajedno dali nadimak Grab.

Izgradili su mu sklonište da bi omogućili Gudal da ostane sa njim i da bude bezbedan dok ona nastavlja sa njenim terenskim radom.

„Šimpanze su lovci baš kao i mi“, rekla je ona Voganu.

„Oni love u saradnji, oni love sisare srednje veličine. Postoje zapisi da su lovili ljudsku decu, baš kao što ljudi love šimpanze, i zato kad je bio veoma mali, a to je bilo pre nego što je mogao da hoda, bio je u nekoj vrsti verande sa kavezom, i uvek smo imali ljude uz njega.“

Revolucionarno istraživanje u primatologiji donelo je dokaze da ljudi nisu odvojeni od ostatka životinjskog carstva, već da homo sapiens i šimpanze dele zajedničkog pretka.

Istraživanja su u međuvremenu pokazala da su šimpanze neverovatno genetski bliske ljudima, deleći oko 98,6 odsto našeg DNK.

„U tome je stvar“, kaže Gudal.

„Ponašanje koje viđamo kod ljudi i šimpanzi danas verovatno je postojalo kod tog zajedničkog pretka i stoga možemo da zamislimo ljude iz Kamenog doba kako imaju duge prijateljske odnose sa članovima porodice i koriste grančice za hranjenje i kako se grle među sobom. Volim da mislim da je tako.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Njima je priroda bolnica i apoteka: Šimpanze koriste šumsku „prvu pomoć”
• Pet stvari koje šimpanze mogu da nas nauče u politici
• Šimpanze i ljudi - stvarno smo slični