Dragoslav Dedović  [ DW ]

08. 02. 2025. 10:41

Izborni knez i njegov kelner

U Nemačkoj se žaba gatalinka naziva „vremenska žaba“ – Wetterfrosch – jer se dugo verovalo da ona ume da pogodi kakvo će biti vreme. Od toga je istina samo da su žabe pri lepšem vremenu aktivnije jer se aktiviraju i insekti.

Ali za ovu priču je važno to što je „vremenski žabac“ zapravo šaljivi izraz za osobu koja u sklopu redovnih vesti prezentuje vremensku prognozu.

Sinoć je pre glavnih vesti „žabac“ najavio prohladno, ali neobično sunčano vreme za februarsko Porajnje. I zaista, osvanuo je blistav dan.

Putovanje tramvajem

Odlučio sam da odem do Bensberga, varoši koji se nalazi na prelazu ravnice kojom teče Rajna u prva pobrđa. Iz Kelna se do tamo može doći tramvajem broj 1.

Pošto je nedelja, retko ko se ujutro vozi gradskim prevozom. Uživam u dvostruko retkom prizoru – puno svetlosti u skoro praznom vozilu.

Poslednje zgrade Kelna su odavno iza nas. Iza stakla se smenjuju šume i jednospratne kuće. Očito je i ovde imućnija klasa stvorila sklonište od velegradskog ludila.

Izlazim na poslednjoj stanici. Nisam znao šta da očekujem. Bensberg je očito spoj tradicije i moderne gradnje iz vremena privrednog čuda pre pola veka. Penjem se ka glavnoj ulici – celo naselje se terasasto uzdiže ka crkvi i dvorcu na vrhu brega.

Glavna pešačka ulica ne razlikuje se od sličnih u srcu ovakvih nemačkih varoši. Tu je sve što je potrebno da se živi mirnim životom.

Bensberg ima sopstveni identitet, mada je pre više od pola veka izgubio status grada te je zaveden kao peti okrug grada Bergiš Gladbaha. Varoš nije htela da se pomiri sa novim stanjem, išli su na sud kroz sve instance i – izgubili. Ali u kulturnom pamćenju i lokalnom ponosu njihova varoš je još uvek samostalan grad.

Pretpostavlja se da su na mestu gde ravno Porajnje desetak kilometara od Kelna na severoistoku prelazi u pobrđe još franački vladari podigli utvrđeno sedište.

Kamen u betonskom zagrljaju

Bensberški utvrđeni zamak je u 12. veku prešao u posed lokalnih grofova – koji su osnovali Grofoviju. Ona će kasnije postati vojvodstvo i trajaće sve do Napoleonovih osvajanja. Tu je bilo vojvodsko sedište „kelnera“ – čoveka koji je zapravo bio ministar finansija i glavni blagajnik.

Naravno, vekovi su načeli utvrđenje posle propasti vojvodstva. Ali se Bensberg dosetio slavne prošlosti pa je grad odlučio da obnovi ruševnu tvrđavu.

Kada je arhitekta Gotfrid Bem predočio svoj nacrt gradska uprava je bila oduševljena. Umesto rekonstrukcije Bem je predložio – betonsku konstrukciju. To je bilo šezdesetih godina prošlog veka. U arhitekturi beton je tretiran kao materijal budućnosti. Poput proteze u staračkim ustima na mestu nekadašnjeg grofovskog utvrđenja nastala je gradska većnica koja je obuhvatila i kule Starog zamka i celi prostor između njih.

Sve do danas ovaj neobični zagrljaj kamena i betona ne dopada se baš svima. Ali je jedno sigurno – Bensberg je dobio još jednu znamenitost.

Ne mogu da se potpuno priklonim jednom ili drugom taboru. Na čas mi se celina učini kao smeli estetski poduhvat, a odmah posle toga proradi moja simpatija prema kamenu kao građevinskom materijalu i odbojnost prema betonu.

Viđao sam i uspelije kombinacije starog i novog. Ali u vreme kada je ponovo prisutan strah od nuklearnog uništenja možda valja drugačije posmatrati debele betonske zidine i – verovatno – duboke podzemne odaje.

Stara varoš

Iza većnice se pruža ulica simboličnog imena – Zamkov prokop. Treba li reći da ona kruži oko nekadašnjeg zamka? Radi se o sokaku sa najviše očuvanih starih građevina. Na broju 17 je najstarija od njih. Izgradio ju je oko godine hiljadu i petstote Vecel fon Botlenberg. On je bio vojvodski „kelner“.

Zgrada je bila u posedu te plemićke porodice do kraja 17. veka. Kupio ju je dobrostojeći lokalni sajdžija, da bi je1927. otkupila gradska vlast i pet godina kasnije u njoj otvorila „Zavičajni muzej“.

On je 1981. renoviran i postao je Muzej rudarstva, zanatstva i lokalne ekonomije. Kao tuzlanski gimnazijalac, slab sam prema rudarskim gradovima. Celo ovo područje, od Zolingena do Diseldorfa, još je u rimska vremena bilo poznato po nalazištima olova, srebra i uglja.

U osamnaestom i devetnaestom veku sve više lokalnog stanovništva je zarađivalo spuštajući se pod zemlju. Rudnici su sada uglavnom zatvoreni. Naravno, takva rudarska priča je zaslužila muzej, pa makar u kući koju je podigao plemić.

Nešto niže u istom sokaku vidim nekoliko lepih kuća koje izgrađene kao „fahverk“. Skeletna konstrukcija od greda ostaje vidljiva formirajući takozvani „pruski zid“.

I kod nas se ranije na sličan način gradilo, pa su iz tih vremena u svakoj varoši ostale „bondručare“, kuće sa drvenom skeletnom gradnjom. Čini mi se da ih ovde bolje održavaju.

U istoj ulici je i istorijska gostionica Vermelskirhen, prvi put spomenuta u istorijskim izvorima 1760. Zna se i da je kuća podignuta 1715, dakle ovoj lepotici je tačno 310 godina. Međutim postoji dokument koji već 1731. izvesnog Jakoba Štajna označava kao gostioničara. Sasvim je izvesno da sadašnji vlasnici poseduju kuću i restoran od 1889.

Zavirio sam u jelovnik. Zainteresovale su me rodno razvrstane šnicle – muške sa slaninom, a ženske sa ananasom. Našao sam još nekoliko specijaliteta koji odaju lokalne osobenosti, inače je jelovnik poprilično internacionalan. I skoro svako jelo je preko dvadeset evra.

Još jedna stvar je neobična. Restoran je zatvoren sredom i četvrtkom. A inače radi samo za ručak od 12 do 14 sati, i posle toga od 18 do 22. To kao da prkosi užurbanosti obližnjeg velegrada. Gazdina porodica zna najbolje kako se vodi ovakav lokal, napokon, imaju iskustvo četiri generacije.

Iz restorana izlaze tri vremešne gospođe, u živom razgovoru. Ova gostionica je u isto vreme vrlo lokalna i vrlo visokog nivoa. Ovamo zalaze dobrostojeći ljudi koji žele da uživaju u blagodetima analognog sveta, ostavljajući nervozne algoritme nekim drugim generacijama.

Dvorac Bensberg

Na vrhu brega čeka me pravi građevinski biser – Dvorac Bensberg. Njegova silueta se nadvija nad varoš i daje joj važniji i moćniji karakter. Oko dvorca su okupljene varoške građevine kao pilići oko kvočke.

Tek kada priđete moćnim temeljima dvorca zapitate se gde je pročelje. Da sam ja arhitekta izgradio bih ga spram zapada, tamo gde iza Kelna sunce ume da tone u beskonačnu ravnicu prema Holandiji.

Ovaj dvorac je nastao početkom 18. veka kao rezidencija za lov i odmor. Johan Vilhelm, jedan od falačkih izbornih kneževa, bio je dovoljno moćan u carstvu da je mogao 1703. da mletačkom grofu Mateu Albertiju poveri gradnju dvorca za svoju drugu ženu – uzori su bili Versaj i Vinčesterski zamak. Građevini su se divili hroničari tadašnjeg vremena Johan Volfgang Jakobi i njegov mnogo poznatiji imenjak Johan Volfgang Gete.

Čovek u čijoj mašti je stvoren dvorac, Johan Vilhelm, nije dočekao da se njegova vizija do kraja ostvari, jer je umro 1716. Njegovi naslednici su zanemarili dvorac, više su voleli druge rezidencije.

Kada po sunčanom danu na vrhu šumovitog brega vidite ovaj zamak ne možete a da se ne začudite aristokratskoj volji koja velelepne građevine postavlja tamo gde je kamen najteže uzneti. Ovakve građevine su sasvim normalne u Parizu, ali ovde, iznad jedne nemačke varošice ravne su pravom čudu.

Zamak je u vreme Napoleonovog prisustva u ovim krajevima nasilno pretvoren u vojnu bolnicu. U njoj je izbio tifus. U dolini, na putu ka Bergiš Gladbahu, nastale su masovne grobnice, jer su mrtve sahranjivali brzo.

Istorija ni docnije nije dala mira zamku. Najpre je u vreme pruske vladavine pretvoren u školu za kadete. Na to vreme koje je potrajalo sve do izbijanja Velikog rata, podseća spomen-ploča u čast poginulih kadeta.

Posle Prvog svetskog rata tu su bile smeštene francuske okupacione trupe. Kada su se one povukle, grad nije znao šta će sa velelepnom građevinom, pa je u zamak naselio na desetine porodica beskućnika.

Novi sjaj

Retko se sreće takva istorijska ironija – beskućnici u grofovskoj rezidenciji. Nacisti su u zamku otvorili vaspitno-ideološku školu. Za vreme Drugog svetskog rata unutar kompleksa su radili logoraši i zarobljenici. Dvojicu su streljali u dvorištu.

Posle rata ovde se useljavaju belgijske okupacione trupe i otvara se belgijska gimnazija.

Godine 1997. Belgijanci su već otišli kući iz ujedinjene Nemačke, a zamak se na neki način vratio svom aristokratskom identitetu. Nastao je hotel sa pet zvezdica. Retko imam priliku da uđem u hotele čiji zidovi imaju više od tri veka istorijskog pamćenja.

Naravno, hotel je baš onakav kakvim sam ga zamišljao. Klavirska muzika u holu, ljudi pričaju poluglasno, zvecka escajg u kafeu.

Iz reklamnog prospekta saznajem da će devetog februara u hotelskom restoranu Vendome biti priređen pravi kulinarski spektakl. Za samo 599 evra po osobi može se uživati u obedu od šest gangova, koje će pratiti šampanjac i vina iz podruma Denhof.

Hotelskom restoranu su Mišelinovi inspektori dodelili dve zvezdice sa naznakom: Cuisine excellente, mérite un détour. Što znači: „Odlična kuhinja, vredna obilaska“. To je zasluga jedne od zvezda gastronomskog neba Nemačke, kuvara Joahima Vislera.

Odustao sam od namere da popijem kafu u hotelskom kafeu. Postoje vrste lepote kojima se principijelno divim izdaleka.

Potpuno besplatno je divljenje trodelnom ansamblu skulptura ispred hotela. Autor je jedan od najvećih nemačkih vajara Markus Limperc. Mada su i ostale dve skulpture interesantne, posebno me privukla ona čudnog naziva „Ružna pozdravlja lepoticu“.

U Lipercovoj biografiji sam pročitao da je takva skulptura najpre napravljena za jednu aveniju u Karlsrueu. Čovek koji se kao mladić prijavio u Legiju stranaca pa dezertirao, zapadnoberlinski boem koji je izbačen sa Umetničke akademije u Diseldorfu, a ipak je pronašao svoj umetnički put, svakako je jednako zanimljiva pojava kao i njegova dela.

Ipak je najlepša stvar koju sam taj dan video pogled kroz kapiju zamka koju čuvaju plemićki orlovi. Kao niz tobogan spušta se ulica postajući sve uža u oku. A u daljini iz rajnske izmaglice izbijaju dva šiljka Kelnske katedrale. Jedine oblake na nebu prave daleke termoelektrane.

U mom su se životu sreli varoš Bensberg i lepa zimska nedelja. Čoveku nije dato puno ovakvih dana, u kojima nema ni jednog naglog pokreta ili zvuka. U kojima se svetlost velikodušno prosipa po ljudskim građevinama, kao da to čini samo za mene, jer nema turističke halabuke.

Tako razmišljam spuštajući se ulicom ka početnoj stanici tramvaja koji će me vratiti u Keln.