Dragoslav Dedović  [ DW ]

17. 05. 2025. 08:58

Ostrvo sa narom u imenu

Rodos je u moj život stupio na času latinskog u tuzlanskoj gimnaziji. Profesor kojeg smo zvali Pop – posle sam saznao da je bio raspop – ispisao je na tabli 100 latinskih poslovica. Kroz trnje do zvezda. Dok živim nadam se. Kocka je bačena.

Jedna od njih je bila: Hic Rhodus - hic salta! Ovde je Rodos - ovde skoči!

Pop nam je ispričao i Ezopovu priču u kojoj se jedan petobojac stalno hvalio svojim skokovima u dalj na Rodosu. Taj hvalisavac – danas bi rekli grandoman sa narcisoidnim poremećajem ličnosti – toliko je dosađivao okolini da je nekom iz društva pukao film pa je uzviknuo: Hic Rhodus, hic salta! Minhauzeni ovog sveta ne vole da dokazuju to što tvrde. Hvalisavac verovatno nije promenio priču već društvo. Ko zna da li je uopšte bio na Rodosu.

Ali ja jesam – posetio sam ostrvo iz klasične poslovice i ono više nije mirisalo na gimnazijski udžbenik latinskog već na topli istočni Mediteran, na so, nar, limun, jagnjetinu i masline.

Ovo je priča o tome.

Jagnje božje

Let iz Lajpciga je bio miran. Oblaci su se sve više razređivali što smo više odlazili na jug. Iznad Egejskog mora više nije bilo ni oblačka. Kroz prozorče aviona ostrva su izgledala kao živo tkivo premreženo žilicama.

Aerodrom nije daleko od grada Rodosa. Smestili smo se i izašli u svoj prvi ostrvski sumrak. Na Rodosu ćemo provesti deset dana. Došli smo za vaskršnje praznike. S nedelje na ponedeljak glavna crkva je bila krcata. Grci su s puno radosti dočekivali dan kada je prema hrišćanskom učenju život slavio pobedu nad smrću. Rodos je blizu mestu gde je Isus rođen i pogubljen, ovo je grčki Orijent.

Sutradan smo se uputili opet ka centru i luci iznad koje je navodno pre dvadeset i pet vekova raskoračen stajao Kolos sa Rodosa, jedno od sedam antičkih svetskih čuda. Tridesetak metara visoku statuu Heliosa izradio je, kažu, vajar iz Lindosa, a uništena je u zemljotresu, pa joj se u tamnim poglavljima istorije zameće svaki trag. Legende vele da su mu najveći brodovi prolazili između nogu. Sada na mestu gde su navodno bile njegove stope, na ulazu u staru luku, na dva stuba stoluju italijanski bronzini simboli novog Rodosa – jelen i košuta. Crkva Blagovesti koju smo posetili sinoć i koja je odmah do luke, sada je prazna. Ćuti na suncu, obavila je svoje još prethodne noći.

Hodamo gradom koji se mediteranski kasno budi. Verski praznici dodatno sklone ljude sa ulica. One ostaju jedinstveno gole, izložene pogledima retkih prolaznika poput nas. Ali pred tavernama i kafićima i u samom centru vrzmaju se ljudi. Donose lopatama žar u metalna korita.

Običaj je da se na ražnju nađe uskršnje jagnje. Vidim na svakom ćošku životinje nabijene na metalni ražanj. Ovo doba godine je u Grčkoj očito kobno za celu generaciju jaganjaca.

Pošto smo doručkovali samo sitnicu, miris pečenja već nas privlači. U jednoj taverni na obali nema mesta - obavezna rezervacija. Grčke porodice već zauzimaju duge stolove. U sledećoj taverni jedan par upravo ustaje sa idealnog mesta - pogled se na Egejsko more pruža preko jagnjeta.

Bili su to srećni sati u punoj taverni. Dan je bio blistav, vino lepo ohlađeno, a jagnjetina - u konkurenciji sa hercegovačkom, pirotskom, makedonskom i turskom – pobedila je poprilično ubedljivo.

Baščaršija na Šolti

Kada sam drugu Splićaninu, koji me je elektronski priupitao nešto u vezi sa prevodom jednog nemačkog pisca, javio gde sam, on je rekao da je na Rodosu bio davno, sa bivšom curom. I dodao je da je Rodos bio super. Taj iskaz ima drugu težinu kada ga artikuliše Mediteranac sa dna kace. Odgovorio sam da sam Rodos prvi dan smatrao lepuškastom grčkom varoši sa puno šarma. Ali kada sam drugog jutra otišao u tvrđavu koja je obgrila krstaško-osmansku čaršiju, shvatio sam da sam se obreo usred jedinstvene lepote. Ljudi su bili orijentalno usporeni, to me je vraćalo na fabrička podešavanja. Rekao sam drugu da sam tu sporost – sačuvane sedamdesete – doživeo još i na Šolti. „Stari grad na Rodosu je kao utrostručena Baščaršija negde na Šolti“.

Za ovo poređenje sam dobio odobravnja – sada si ga ubo!

Da bi se došlo do orijentalnog mravinjaka okruženog kamenim zidinama, pod pinjolima i čempresima, sa baštama punim pomorandži i nara, mora da se prođe kapija utvrđenja koje su dograđivali svi gospodari – Romeji, Jovanovci, Osmanlije i – Italijani.

Tako su se na ovom mestu ukrstile estetike koje volim – vizantijska, francusko-nemačko-mletačka, zrela orijentalna iz vremena Sulejmana Veličanstvenog i pozerska italijanska uz neznatni pompezni dodatak Musolinijeve megalomanije – Italija je prigrabila Rodos 1912. da bi morala da ga prepusti Grčkoj 1947.

Istočni Rim je sa pauzama koje su popunili Arapi gospodario ostrvom skoro 1000 godina. Onda su Jovanovci koji su izgubili Svetu zemlju došli na Rodos. Bolnički i ratnički red nije imao gospodara osim rimskog pape. Ostrvom je vladao veliki majstor reda. Naslednici Jovanovaca su ostati dovoljno dugo na ostrvu da mu utisnu svoj pečat. O tome svedoči utvrđena Palata velikog majstora i odmah uz nju Ulica vitezova.

Jovanovce su zvali i „Vizetovi sa Rodosa". Poraženi su 1522. Napustili ostrvo i otišli na Maltu – otud današnji naziv Malteški red. U grad su ušle trupe Sulejmana Veličanstvenog. Na centralnom platou je podignuta Sulejmanova džamija.

Odmah do nje je Hafiz Ahmet-agina biblioteka, koju je jedan osmanski plemić, rođen u uglednoj porodici nekoliko kilometara od tog mesta osnovao 1793. Opremio ju je sa 1.995 rukopisa iz svih oblasti islamske nauke. Bibliotekari su ujedno bili i učitelji arapskog, jer su rukopisi uglavnom bili na tom jeziku.

Imao sam sreće da je kapija bila otvorena, vrt sa narandžinim stablima dočekao me je kao čoveka koji zna da je čitanje knjige u senci narandžinog stabla poklon koji je dat samo malobrojnima.

Trenutno se u Biblioteci, koja je na Uneskovoj listi svetske baštine, nalazi 1256 rukopisa među kojima je Kuran iz 1540., istorija turske opsade grada iz 1522. kao i rukopisi sa persijskim minijaturama. Na zidovima su stare karte i gravure.

Izlazimo iz dvorišta i stapamo se sa rekom ljudi koja se blagom nizbrdicom spušta niz Sokratovu ulicu. U njoj, kao i u lavirintu bočnih ulica, turističko srce će pronaći svoju manje-više skupu uspomenu. Koža, tekstil, keramika, suveniri. Ali i bašte kafea poput Sokratovog vrta.

Rodos lepši od slike

Moja saputnica je uz kafu upravo u toj bašti, pregledajući slike, rekla da postoji razlika između mnogih drugih mesta i Rodosa – na drugim mestima su fotografije lepih motiva lepše od onoga što obuhvata oko. A Rodos u oku posmatrača uvek ostaje lepši i od najlepše fotografije.

Naravno, u tih desetak dana doživljavali smo mirna jutra u starom gradu. Ali kada bi dole, u luci, pristali kruzeri, te izbljuvali svoje lovce na turističke senzacije, starogradski sokaci bi se brzo zakrčili masom ljudi.

Tada bismo zalazili dublje u lavirint kamenih uličica. To kruženje stranputicama i ćorsokacima pričinjavalo nam je neizmerno zadovoljstvo. Svaki ćošak, svaki bočni prolaz, svaki kameni zid preko kojeg buja cveće, bili su jednako potresno lepi kao glavne znamenitosti.

Igra svetla i senki, građevinski rukopis vekova, miris roštilja, kafe, kože, voća i slan vetar iz luke, boje koje titraju na popodnevnom suncu, mešavina jezika, opijali su nas svaki dan iznova.

Prokrstarili smo starogradsko jezgro, jedno od najvećih u Evropi, uzduž i popreko. I kada smo odlazili – bilo nam je žao. Lutanje ovim po mnogo čemu jedinstvenim područjem uzdigao je Rodos u mojim očima na nivo onih mesta koji poput Granade ili Palerma, Hanje ili lisabonske Alfame, negde duboko u sebi čuvaju sve slojeve prošlosti. I ona uvek peva tužnoslatke pesme.

Odlazak iz zemlje nara

Pozabavi li se čovek imenima koje su ljudi dali gradovima, planinama, rekama, morima i ostrvima, uvek će naići na neku priču koju je vredno ispričati. Rodos nije izuzetak. Najpre su mislili da je to starogrčko ime za ružu. Ali ruže su došle iz Azije mnogo kasnije u odnosu na vreme kada se Rodos pod tim imenom pojavio u ljudskom pamćenju. Feničani su ipak bili bliži izvoru na kojem je nastala reč za nar. Nju su posle preuzeli Grci.

Dakle, Rodos nije ruža već nar.

Mnogo kasnije je nastala priča o tome da je nimfa Roda, žena boga sunca Heliosa, od muža na poklon dobila ostrvo, koje je on izvukao iz morskih dubina. Koja se supruga još može pohvaliti ovakvim poklonom?

Ne mogu da prestanem da razmišljam o rečima, kada se opraštam od stvari koje one označavaju.

Ostaje mi da zabeležim da sam odmah zavoleo kamene basamake na kojima je neko obojio svaki stepenik drugom bojom. Nisu to smislili turistički radnici, to je uradio neki starogradski domaćin. Ovde, unutar bedema, u svetski značajnom muzeju na otvorenom živi nekoliko hiljada ljudi. Čovek je ulepšao pristup svojoj terasi.

Voleo bih da sam ponešto ispričao o kafeu Monk u kojem smo redovno pili jutarnju kafu. Ili o neverovatnoj boji mora, o zalasku sunca koji bi postideo svaku razglednicu. O pijačnoj zgradi koja kao da je precrtana iz nekog dalekog istočnog grada.

Voleo bih da sam rekao nešto više i o sjajnoj hrani, lepom vinu. O starom drveću koje ima tako moćne krošnje da ostavlja bez daha. Ipak, ispričaću za kraj kratku priču o jednim vratima.

Jednom smo se u šetnji starogradskim sokacima zaustavili pored nečijeg ulaza. Nije to nikakva znamenitost za druge. Za nas jeste. Čovek je smislio način da doskoči višku kamena i manjku boje. Ofarbao je svoj ulaz. Ta kapija, ovako oneobičena, u meni izaziva radost. Nije ovo mesto u kojem se tiho govori, značajno klima glavom i razmišlja o prošlosti kao u muzeju. Ovo je mesto gde ljudi svežim bojama oživljavaju svoje stepenice i kapije. Mesto koje je staro dva i po milenijuma, a pokazuje mladu volju za životom. Mesto koje je svakako zaslužilo da nosi nar u svom imenu.