Suzane Kords  [ DW ]

19. 05. 2025. 09:16

Malkolm Iks: Vek od rođenja borca protiv „belih đavola“

„Šta mislite, šta biste vi uradili posle 400 godina ropstva, Džim Krou zakona i zakona o linču? Mislite li da biste reagovali nenasilno?“

To je bilo jedno od ključnih pitanja koje je Malkolm Iks postavljao američkom društvu.

Iako je ropstvo u SAD ukinuto 1865. godine, takozvani Džim Krou zakoni i zakoni o linču su sve do 1964. cementirali svakodnevnu diskriminaciju Afroamerikanaca. „Džim Krou" (Crow znači vrana) bio je rasistički izraz za tamnopute ljude.

Nisu smeli da glasaju niti da sede pored belaca u autobusima i restoranima. Živeli su u crnačkim getima i dobijali loše poslove.

„Malkolm Iks je govorio o tačno onim stvarima koje su tištile potlačene Afroamerikance“, kaže profesorka istorije iz Augzburga Brita Valdšmit-Nelson, autorka biografije „MALCOLM X. Crni revolucionar“.

Njegova poruka Afroamerikancima bila je jasna: Budite samosvesni! Borite se za svoja prava „po svaku cenu“ – što znači čak i nasiljem ako je potrebno.

Novinar Lesli Pejn, dobitnik Pulicerove nagrade 1974. godine, napisao je da ga je jedan Malkolmov govor 1963. godine „oslobodio kao mačem“ od duboko usađenog „uslovljenog osećaja inferiornosti kao crnca".

To je bila i osnovna namera čoveka koga je Valdšmit-Nelson nazvala „najnervoznijim čovekom Amerike“ – i imao je dobar razlog za to.

Malkolm Iks, rođen 19. maja 1925. kao Malkolm Litl u Omahi, Nebraska, odrastao je u blizini Detroita i znao je šta znači biti crnac u SAD.

„Za jednog ‘crnju' to nije realan cilj"

Njegovo detinjstvo bilo je obeleženo siromaštvom i nasiljem. Imao je šest godina kada mu je otac pronađen mrtav. Njegova majka je verovala da su ga ubili rasisti.

Sa sedmoro dece i malo novca, ubrzo se psihički slomila. Malkolm je prošao više hraniteljskih porodica i ustanova. Kasnije je u autobiografiji pisao o „teroru veoma belih socijalnih radnika".

Uprkos teškom početku, bio je dobar đak – jedini crni učenik u razredu. Ovo ključno iskustvo oblikovalo ga je kao čoveka: kada ga je omiljeni nastavnik upitao šta želi da postane, Malkolm je rekao da želi da studira pravo. Nastavnik mu je odgovorio da to „nije realan cilj za jednog ‘crnju’“. Bolje da radi nešto manuelno. „To je bila stvarnost Afroamerikanaca“, kaže istoričarka za DW.

Mladi Malkolm se potpuno razočarao. Počeo je da popušta u školi, a sa petnaest godina preselio se kod sestre Ele u Boston, a kasnije u Njujork. Radio je razne poslove, zatim postao sitni kriminalac. U ranim dvadesetim završio je u zatvoru zbog provala.

Pridruživanje Naciji islama

„Evo jednog crnog čoveka, u kavezu iza rešetaka... zatvorenog od strane belog čoveka...“, napisao je kasnije u autobiografiji.

„Neka taj zatvoreni crni čovek počne da shvata, kao što sam ja shvatio, da su milioni crnaca u Americi još od dolaska prvog broda sa robovima tretirani kao ovce u pećini vukova. Zato crni zatvorenici tako brzo postaju muslimani kada u zatvore stigne učenje Elajdže Muhameda.“

Elajdža Muhamed, vođa Nacije islama – versko-političke organizacije Afroamerikanaca izvan ortodoksnog islama – tvrdio je da su svi crnci prirodno deca Božija i dobri, a svi belci zli i deca đavola.

„Ono što je to učenje činilo privlačnim za Malkolma i mnoge zatvorenike“, kaže Valdšmit-Nelson, „jeste tvrdnja da nisu sami krivi za svoju nesreću – već plavooki đavoli koji su ih naveli na stranputicu.“ Zatvori su tako postali glavno regrutno mesto Nacije.

Austrijski politikolog Farid Hafez, koji predaje na Univerzitetu u Virdžiniji, kaže da je ta organizacija proizvod specifične afroameričke istorije: „Njena politička filozofija se snažno oslanja na ‘afrocentrizam’ – vraćanje Afroamerikanaca u Afriku.“

U pedesetim godinama Naciju su nadzirale bezbednosne službe, jer je važila za crnačku separatističku i „opasnu muslimansku“ grupu.

Islamofobija tada nije bila izražena – „glavni neprijatelj vlade bili su komunisti, protiv kojih su se ‘dobri muslimani' mogli instrumentalizovati."

Borba protiv „belih đavola“

Malkolm Litl se pridružio Naciji islama i od tada se zvao Malkolm Iks – jer su prezimena crnaca poticala od njihovih bivših robovlasnika. Članovi Nacije su ih odbacivali i koristili samo jednostavno „X“.

Tokom sedam godina zatvora, Malkolm se sam obrazovao. Četrnaest godina je bio član Nacije. Elajdža Muhamed cenio je njegov intelekt i govorništvo, pa ga je postavio za portparola.

U svojim govorima Malkolm je stalno prozivao „bele đavole“. Iako je živeo na severu SAD – za mnoge crnce sa represivnijeg juga to je bila „obećana zemlja" – nije polagao nadu ni u bele liberale. Jer, na svojoj koži je osetio da su crnci svuda u SAD građani drugog reda.

Prema pokretu za građanska prava Martina Lutera Kinga dugo je gajio samo prezir.

Kingov čuveni govor iz 1963. o jedinstvenoj, slobodnoj Americi smatrao je nerealnim: „Ja nisam Amerikanac. Ja sam jedan od 22 miliona crnaca, koji je žrtva amerikanizma... Ne vidim američki san, vidim američku noćnu moru!“

Hodočašće u Meku – i promena stava

U martu 1964. Malkolm je napustio Naciju islama. Iste godine otišao je na hodočašće u Meku – i tada je njegov pogled na „bele đavole“ počeo da se menja.

„Duboko ga je dirnula gostoljubivost belih muslimana u Saudijskoj Arabiji“, piše Valdšmit-Nelson. „Tokom poslednje godine života, okrenuo se od rasističke doktrine“, rekla je za DW.

I onda je zadao sebi novi cilj: stvaranje saveza svih potlačenih crnih i braon naroda protiv belog kolonijalizma. Iako su ga afričke vlade podržavale, nisu smele javno stati iza njega – zavisile su od američke razvojne pomoći.

Tada je došao pod nadzor CIA, a Nacija islama mu je takođe pretila. „Znao je da će biti ubijen, ali je svesno odlučio da se tome ne skloni“, kaže Valdšmit-Nelson. „Rešio je da ne odustaje. Posle Meke, Malkolm je krenuo potpuno novim putem, bio je otvoren i za saradnju sa Kingovim pokretom, pa čak i sa belcima.“

Ali nije stigao da to ostvari. Ubili su ga članovi Nacije islama 21. februara 1965, tokom jednog govora. Imao je samo 39 godina.

Afroamerikanci su bili šokirani, dok su mnogi belci u njemu videli fanatičnog „propovednika mržnje“ koji je, po njihovom mišljenju, dobio šta je zaslužio.

Malkolm Iks kao kulturna ikona

Međutim, nije zaboravljen: Tokom osamdesetih postao je važna figura hip-hop kulture. „Delovi njegovih govora semplovani su u pesmama. Tako je ponovo oživljen crnački politički identitet“, kaže Majkl E. Sojer, profesor afroameričke kulture i književnosti sa Univerziteta u Pitsburgu.

Pesme su bile političke poruke protiv belog rasizma, policijske brutalnosti i bede crne sirotinje.

Konačno, 1992. Spajk Li je snimio autobiografiju Malkolma Iksa sa Denzelom Vašingtonom u glavnoj ulozi – što ga je dodatno učvrstilo kao simbol.

„Za mlađe generacije – posebno članove pokreta Black Lives Matter – on je, a ne King, centralna figura njihovog kulturnog identiteta“, zaključuje Valdšmit-Nelson.

Sto godina posle rođenja i šezdeset godina nakon smrti, glas Malkolma Iksa ponovo je važan.

„Današnja američka vlast ispisuje novu istoriju – pokušavajući da izbriše činjenice da su očevi nacije posedovali robove ili da je rasizam postojao. Mnogi belci iz konzervativnog talasa veruju da je Amerika slavna i savršena, i da je ne treba kritikovati.“

Malkolm Iks to zasigurno ne bi dozvolio.