Šabnam fon Hajn  [ DW ]

21. 06. 2025. 13:12

Ima li uopšte alternative režimu u Iranu?

„Iran neće kapitulirati i nastaviće da se brani." Tim se rečima vrhovni vođa Islamske Republike Iran, Ali Hamnej, 18. juna se obratio javnosti u televizijskom govoru. Nije poznato gde se on tačno nalazi.

Izraelod 13. juna bombarduje vojne i nuklearne objekte u Iranu, tvrdeći kako želi da spreči Teheran da razvije nuklearno oružje. Iran uzvraća vazdušnim napadima na izraelsku teritoriju. Među iranskim stanovništvom sada kruže glasine da bi i Hamnej – poput visokih oficira Revolucionarne garde – mogao postati meta izraelskih napada.

Pitanje koje se sad nameće glasi: kako režim koji ne može da zaštitini sopstvene čelne ljude, može da tvrdi da je garant teritorijalne celovitosti zemlje? Za iranskog stručnjaka Madžida Golpura koji živi u egzilu, odgovor je jasan: „Suprotno svim tvrdnjama o raketnoj obrani i zaštiti rukovodstva, sad svako vidi potpunu neefikasnost režima".

Mogu li bombe srušiti režim?

Hoće li stalni napadi označiti početak raspada režima? Prema mišljenju sociologa Golpura, to najviše zavisi od toga postoji li verodostojna politička alternativa. „Sada je trenutak u kojem bi nacionalne političke snage morale da usaglase zajedničku platformu - i protiv vladajućeg režima i protiv spoljnih pretnji. Ali do sad nedostaju konkretni planovi, operativne koalicije i funkcionalne strukture unutar opozicije."

Iranska opozicija u inostranstvu je rascepkana: deo dijaspore vidi Rezu Pahlavija, najstarijeg sinu šaha Mohameda Reze Pahlavija koji je svrgnut 1979. kao moguću prelaznu figuru i simbol nacionalnog jedinstva. Od Islamske revolucije živi u egzilu – uglavnom u Sjedinjenim Državama – i nastupa kao protivnik Islamske Republike. Ali u samom Iranu nema političku organizaciju, a režim njegovog oca nipošto nije svim Irancima ostao u dobrom sećanju.

Opozicione glasove u Iranu vlasti već decenijama sistematski guše. Svako ko pokaže sposobnost da okupi ljude, biva diskreditovan, nadziran, hapšen i često osuđivan na duge zatvorske kazne.

(Opravdani) ponos Iranaca

Uprkos tome, politikološkinja Šukrija Bradost, saradnica Instituta za Bliski istok bez stalnog boravka, vidi priliku: ako režim ozbiljno oslabi, mogla bi nastati politička praznina. To bi bila prilika za opozicione grupe da organiziraju proteste i štrajkove i da pokrenu promene. U okolnostima ratnog sukoba to je izuzetno retko, ali ona misli kako bi to ipak bilo moguće.

Presudan faktor u ovom scenariju jesu jaka patriotska osećanja i ponos Iranaca na njihovu otadžbinu sa drevnom kulturom. Ali u ratu i u napadima Izraela to pre pomaže sadašnjem režimu. Patriotizam je pomogao režimu da se stabilizuje i nakon revolucije 1979. Kad je Irak pod Sadamom Huseinom u jesen 1980. napao Iran, stanovništvo je stalo uz svoju zemlju. Usledio je osmogodišnji rat u kojem je poginulo oko milion Iranaca, ali Irak nikad nije uspeo u svojim vojnim ciljevima.

Danas Islamska Republika ponovno koristi nacionalističku retoriku kako bi učvrstila svoju vlast. Ali politikološkinja u egzilu Šahran Tabari upozorava: „Islamska Republika shvatila je da se ljudi više ne poistovećuju s ‘nacijom islama’, nego sebe vide kao Irance." Ona je uverena kako „ni jedna razumna osoba" ne može da veruje ovoj retorici islamskog režima.

Ne žele da im stranci „sole pamet"

Šta mnogi ljudi u Iranu trenutno osećaju, osim straha i besa zbog sukoba koji eskalira i na kojeg nemaju nikakvog uticaja? To je teško da se ustanovi. Iako u zemlji ima mnogo kritičnih glasova prema režimu, mnogi od njih odbacuju „savete" iz egzila.

Dobitnica Nobelove nagrade za mir Nargiz Mohamadi poziva Izrael da hitno prekine napade. Sjedinjene Američke Države trebale bi da se založe za deeskalaciju. U videoporuci američkoj televiziji CNN uputila je apel: „Želela bih da zamolim predsednika Trampa da se ne priključi ovom ratu, nego da ga zaustavi. Potreban je prekid vatre na celom Bliskom istoku."

I Zapad nije jedinstven u politici prema Iranu. Uprkos oštroj retorici prema Teheranu, nedostaje usklađena strategija za moguću smenu režima. Dok pojedini američki savetnici poput Džona Boltona zagovaraju vojni pritisak, predsednik Donald Tramp zasad pokazuje suzdržanost – još uvek. Ipak, veoma je teško da se proceni, da li bi američka vojna sila slomila ovaj režim u Teheranu – ili bi mu zapravo pomogla u mobilizaciji na osnovu patriotskih osećanja Iranaca.