Islam Alatraš  [ DW ]

05. 08. 2025. 06:53

Sredozemno more pred teškim izazovima

Na libijskoj obali kod Sirta, Mohtar Al Ramaš sprema se da svoj trošan plastični čamac izvede na još jedan ribolov. Raspetljavajući svoje pohabane i iskrzane mreže, pokazuje na more čija je površina prekrivena otpadom.

„Ove mreže sada hvataju samo plastiku“, kaže, „imamo osećaj kao da čistimo more, a ne da od njega zarađujemo za život.“

Plastični otpad, koji po podacima Ujedinjenih nacija puni Sredozemno more brzinom od 730 tona dnevno, nije njegova jedina briga. Nakon decenija ribolova u vodama koje povezuju južnu Evropu i severnu Afriku, kaže da industrijski kočari „kupe sve, čak i male, mlade ribe“, te da „svakodnevno prazne more“.

Pored toga, kaže, zagađenje kanalizacijom iz gradova u blizini libijske prestonice Tripolija ubija ribu i morske sunđere, dok proširenje obale narušava prirodna staništa za razmnožavanje određenih vrsta.

„Ono što se ovde dešava nije normalno“, kaže on, i dodaje da ponekad izgleda kao da Libija uopšte nema more: „Imamo jednu od najdužih obala u regionu, a ipak ribu uvozimo iz inostranstva.“

Al Ramaš kaže da se on i drugi ribari nadaju da će libijsko Ministarstvo za zaštitu životne sredine preduzeti mere kako bi zaštitilo more i, kako on to opisuje, „neprekidno uništavanje“ njihovog jedinog izvora prihoda. „Slali smo pisma i zahteve, ali niko ne odgovara.“

Zajednički problemi

Na obali u oblasti Bahari u egipatskoj Aleksandriji, Hadž Abdel Nabi sedi na doku i pregleda svoje mreže. U svojim šezdesetim godinama, priseća se vremena kada je more donosilo bogat ulov: „Ranije smo se vraćali sa sto kilograma ribe, a danas dobijemo samo deset, a ponekad se vratimo i praznih ruku“.

I on navodi kočare kao jedan od glavnih problema, ističući da jedan brod može da ulovi „više nego svi lokalni ribari zajedno“. Kao i Al Ramaš, kaže da se obraćao opštini i ministarstvu za zaštitu životne sredine, ali još uvek nije dobio nikakav odgovor.

Izveštaji iz Alžira, koji deli obalu sa Libijom i Egiptom, ukazuju na stalno smanjenje populacija ribe kao što je sardina, koja je važna za ribarsku industriju te zemlje. Alžirske vlasti su za DW izjavile da se godišnje ulovi oko 1.300 tona „mladih sardina“ — manjih od 11 centimetara — često nelegalno. Istraživači upozoravaju da hvatanje mladih riba ugrožava čitave populacije i narušava lanac ishrane u morskom ekosistemu.

Koja rešenja su moguća?

Dok lokalni ribari poput Hadža Abdel Nabija osećaju sav teret problema koji pogađaju Mediteran, Egipat je prošlog meseca na jednoj konferenciji predstavio nacionalni plan za poboljšanje svog obalskog ekosistema.

Planira se obnova dva priobalna jezera i izgradnja oko 70 km peščanih nasipa koji bi štitili obalu. Ova zemlja takođe želi da smanji upotrebu plastike uvođenjem obaveze proizvođača i uvoznika da plaćaju takse za plastične kese.

Egipatska ministarka za zaštitu životne sredine, Jasmin Fuad, najavila je i inicijative koje uključuju ribare u prikupljanje i reciklažu otpada iz mora, kako bi im se obezbedio dodatni prihod, kao i redovno praćenje kvaliteta vode radi otkrivanja zagađenja.

„Zaštita Mediterana više nije ekološki izbor. To je društvena i ekonomska nužnost“, izjavila je.

To je i klimatska nužnost. UN se pozivaju na studije koje pokazuju da su okeani apsorbovali oko 90% viška toplote koju su ljudi proizveli od industrijske revolucije naovamo, što dodatno opterećuje krhke morske ekosisteme. Stručnjaci upozoravaju da porast temperature, smanjenje padavina i porast nivoa mora utiču na Mediteran.

Obaveza zaštite

Prošlog meseca Alžir je najavio projekat digitalnog nadzora ribarskih aktivnosti i povezivanja svojih luka sa elektronskim sistemima za praćenje, u saradnji sa Unijom za Mediteran — međuvladinom organizacijom koja okuplja 43 države.

U junu je 55 zemalja potpisalo Sporazum o otvorenom moru, kojim se predviđa zaštita 30% svetskih okeana do 2030. godine.

Ovaj veliki korak u globalnom upravljanju okeanima — koji predviđa stvaranje zaštićenih morskih područja i regulaciju aktivnosti poput ribolova, pomorskog saobraćaja i rudarenja u dubokom moru — stupiće na snagu kada ga ratifikuje 60 zemalja, što se očekuje do kraja godine.

U julu se 170 zemalja okupilo kako bi najavilo „Plan iz Nice za okeane“, koji podrazumeva uključivanje ribara u prikupljanje ekoloških podataka, zabranu dubokog morskog ribolova u osetljivim ekosistemima, i podršku projektima „plave ekonomije“ kao putu ka održivom razvoju.

Evropske zemlje su obećale da će uložiti milijardu evra u inicijative zaštite okeana tokom narednih godina. To uključuje podršku državama globalnog juga, strožiju zaštitu mora i napredno praćenje zagađenja u Mediteranu.

Ali oni koji žive od mora nisu uvereni u ta obećanja. „Teško je poverovati kada su neki od najvećih finansijera ujedno i najgori zagađivači na svetu“, kaže za DW bivši kapetan, a sada nezavisni ekološki aktivista iz Tunisa, Samir Šeik Al-Zagnani.

Ribari poput Al Ramaša žele da budu direktnije uključeni u zaštitu voda koje poznaju. „Mi poznajemo more, i možemo da ga zaštitimo, ali nemamo alate“, kaže on. „Ako nastave da nama daju obećanja, a drugima mreže — za nas više ništa neće ostati.“