Dragoslav Dedović  [ DW ]

12. 07. 2025. 08:29

Sanremo – partizani, kraljevi, sultani

Sa voza silazimo nekih dvadesetak kilometara pre francuske granice. Sanremo je svoju železničku stanicu ukopao u brdo, pa se pešačkim pothodnicima tek posle višeminutnog hoda dokopamo izlaza. Popodnevno bleštavilo nam ne dozvoljava da jasno razaberemo svet oko sebe. Hotel se nalazi na desetak minuta hoda od stanice. Lepa, stara građevina, u hladu borova i palmi, sa krckavim podovima.Smeštamo se u senovitu sobu u potkrovlju.

Ne oklevamo dugo. Sanremo nas zove. Garibaldijevim korzom dospevamo do Kolumbovog trga. Tu moramo da odlučimo da li ćemo odmah naviše, u starogradske sokake, ili prvo, paralelno sa obalom, kroz pešačku zonu. Idemo pravo, Mateotijevom ulicom, koja nas iznenađuje svojom elegantnošću i razmerama građevina – veličine su zgrada u Knez Mihailovoj; iako varoš ima svega pedesetak hiljada stanovnika. Posle petnaestominutne šetnje stižemo pred najpoznatiju građevinu u Sanremu – Kazino.

Mada su odmarališta između Francuske i Italije gradila svoje elitne kockarnice za dokone aristokrate i milionere, ovak kazino je po nečemu poznatiji od ostalih. Tu je 1951. počela priča o Festivalu italijanske kancone. Kod nas se ustalio naziv Festival u Sanremu. Upravo je ovo takmičenje svojim uticajem i sjajem poslužilo kao model za Pesmu Evrovizije.

Domeniko Modunjo od 1994. više nije među nama, ali njegov festivalski hit i pobedničku pesmu iz 1958. – Volare – slušaju već praunuci njegovih prvobitnih fanova. Isto kao i pesme Adrijana Čelentana.

Bilo je i tragičnih zbivanja. Luiđi Tenko je imao 29 godina i pevao je u Sanremu 1964. Njegova pesma nije prošla u finale. Tenko se zatvorio u svoju sobu u hotelu Savoj i napisao sledeće retke: „Voleo sam italijansku publiku i besmisleno joj žrtvovao pet godina mog života. Ne činim ovo jer sam sit života (baš naprotiv!), već kao čin protesta…“ Protest je bio usmeren i protiv publike i protiv žirija koji su favorizovali druge pesme. Ali čin je bio drastičan. Luiđi Tenko je pucao sebi u glavu.

Vraćamo se kroz pešačku zonu. Za one koji Festival povezuju sa imenima kao što su Umberto Toci, Toto Kutunjo ili Eros Ramacoti, valja napomenuti da je od 1977. bina na kojoj su oni pobeđivali bila ona u Teatru Ariston, gde se Festival preselio.

Oko ovog legendarnog mesta vlada svakodnevna živost. Već razmišljamo o tome da sednemo u neki kafe ili restoran. Internet nas navodi u sporednu ulicu Via Gaudio koja silazi ka obali. Bistro Marcio se pokazao kao srećan izbor. Nije bilo mesta, ali gazda nam je uz osmeh izneo sto na ulicu, produžavajući svoju baštu. Setim se da nas je isti postupak oduševio i na drugom kraju ovog ogromnog korita zvanog Sredozemlje – u Izmiru. Uz grapu, riblje meze i sir posmatramo sokak koji me pomalo podseća na „žderački sokak“ u Briselu. Sto do stola, restoran do restorana, u naizgled beskonačnom nizu.

Vodu na konopce

Kada smo se okrepili, sredili utiske, razgovorom preradili zbunjenost navalom ovolike italijanske lepote, krenuli smo niz Via Gaudio. Njen donji deo još je gušće zasejan gastronomskim senzacijama. Ulica postaje prava košnica. A sve se završava lepim trgom koji kao levak upija sve one ljude koje cev sokaka nije usisala.

Trg Breska je staro antičko srce Sanrema. Nadomak luke, uokviren zgradama iz doba secesije, pun restorana, šetača, jezika koji se prepliću i nadgornjavaju. Nazvan je po kapetanu i iskusnom moreplovcu Benedetu Breski, izdanku stare gradske familije. Poneki izvor ga naziva i Đakomo. A njegova priča ide ovako: Kada je Breska imao pedeset i šest godina zatekao se u Rimu, na Petrovom trgu. Te 1586. papa Sikst V je čvrstom rukom obnavljao Rim koji je pre njega bio u haosu. Naredio je da se obelisk koji je još rimski car Kaligula doneo iz Egipta uspravi na trgu. Obelisk je bio težak 300 tona i visok 25 metara. Papa je okupljenoj gomili zapretio – ko pisne dok konopci budu dizali obelisk biće kažnjen smrću. Konopci su se tokom dizanja usijali. Pretila je katastrofa – kidanje konopaca i pad obeliska. Breska je kao iskusni morski vuk prepoznao opasnost i u mrtvoj tišini zaurlao: „Aiga ae corde" – vodu na konopce! Poslušali su ga i nesreća je izbegnuta. Papa ga zbog narušavanja tišine nije kaznio, već nagradio. Nagradu je izabrao sam. Odlučio je da mu pripadne čast da on svake godine za Uskrs bude taj koji će u Rim iz Sanrema slati palme.

A ovde, nadomak luke, vitkih čupavih palmi ima na pretek. Prelazimo ulicu i već smo u luci. Mreža konopaca sa jarbola na jahtama pleše pred očima. Sumrak se upliće u to ljuljuškanje. Miris ribe miluje nozdrve. Žao mi je što smo već jeli.

Jedna barka zgodnog naziva Friđitorija očito je najprivlačnija tačka u kraju. Ljudi strpljivo čekaju da ribe iz dubokog ulja iskoče i na njihov papirni tanjir. Obećavamo sebi da ćemo sutradan navratiti, ako uspemo da sačuvano glad.

U povratku ka hotelu vidimo da noćno nebo iznad Sanrema poprima boju indiga ispod kojeg hiljadama šljokica svetluca varoš koja se zapravo tek budi.

Pinja na brdu

Sledećeg jutra posle doručka odmah krenemo naviše starogradskim sokacima. Ovo srednjovekovno jezgro grada zove se Pinja. Rečnici kažu da je to – šišarka. Pinja je nastala iz potrebe odbrane od arapskih gusara. Kuće su na uzbrdici građene jedne iznad drugih i kada bi se u nevolji uličice preprečile svim i svačim grad se kao jež pretvarao u previše bolno mesto za osvajanje i pljačkanje.

Prolazimo kroz nadsvođene gradske kapije, nasumično biramo uličice. Pred nama iskrsavaju prizori koji se odmah utiskuju negde u unutrašnji trezor slika. Sanremo. Ime urezano na staklu radija lampaša iz detinjstva, počelo je da žari neočekivanim bojama.

Vrelo je, ali ne odustajemo. Popećemo se sve do crkve na starogradskom vrhu. Potom sedamo na klupu da odmorimo i da se osvrnemo oko sebe. Vidimo lavirint ulica. Čujemo psovke čoveka koji nosi neku građu nizbrdo. Poluglasan razgovor još jednog para turista. Onda opet sve utihne.

Dole, u senci gradskih zidina je restoran sa kariranim stolnjacima, u kojem ćemo večeras piti vino i osluškivati šapat zidova, slutiti neispričane priče meštana.

Pinja je dovoljna sama sebi. Ne mari za raskoš i slavu na obali, za bogate goste u kazinu. Ovde je grad ljubomorno obgrlio neko drugo vreme i ne bi da ga pusti da prođe.

Senka crnogorske sete

Ruska pravoslavna crkva u Sanremu zapravo se zvanično zove Crkva Hrista Spasitelja, Velikomučenice Ekaterine i prepodobnog Serafima Sarovskog. Izgrađena je 1912. nadomak Kazina, a njena raskoš govori o veličini i snazi ruske turističke zajednice koja je zimske mesece provodila na ovoj obali. Povremena stanovnica Sanrema bila je i Marija Aleksandrovna, kćerka ruskog cara Aleksandra. Velika kneginja je bila i pokroviteljka izgradnje ove crkve.

Sama crkva je nastala po uzoru na tipične moskovske sakralne građevine iz 17. veka. Pet kupola, tri oltara, sve je svedočilo o tome da je ktitorska ruka koja drži crkvu – ruka Romanovih. Građena je prema nacrtu arhitekte Alekseja Ščuseva. Ukrašena je kamenim rezbarijama.

Za vreme Drugog svetskog rata crkva je pogođena bombom koja je probušila kupolu i zabila se u pod – ali nije eksplodirala. Tokom decenija u ovu bogomolju su ulazili brojni ruski moćnici, ali jedna od priča vezanih za ovo mesto vodi u Crnu Goru.

Zavirujem kroz kapiju u portu. Tamo su biste italijanskog kraljevskog para. Ne zanima me toliko poslednji italijanski kralj Viktor Emanuel III već figura do njega – kraljica Italije i Albanije, carica Etiopije, krsno kumče ruskog cara, ćerka kralja Nikole koju će naši izvori nazvati Jelena Savojska.

Njen otac, kralj Nikola, umro je 1921. osamdesetak kilometara odavde, u francuskom egzilu. Njena majka Milena umrla je dve godine kasnije. Sahranjeni su u kripti ove crkve. 1989. su njihovi posmrtni ostaci preneseni na Cetinje.

Setim se da je ovde, u izbeglištvu, 1926. umro poslednji sultan Osmanskog carstva Mehmed VI, koji je svoju imperiju nadživeo svega četiri godine.

Duga senka istorijske melanholije, prigušeni sjaj dinastija koje bivaju pa prođu, neočekivano nas dotakne i ovde, usred mondenskog italijanskog odmarališta nadomak francuske granice.

Partizan Italo Kalvino

U gradu smo nabasali na spomen-ploču na kojoj je pisalo da je tu u Kasinijevu gimnaziju išao Italo Kalvino, „ časan građanin i rano sazreli, produktivni pisac u rasponu od realizma do bajkovitosti. Podario je stanovnicima Sanrema neuporedivi književni profil stekavši u Italiji i u svetu veliku slavu“.

Nekada ne možemo da se setimo rodnog mesta pisaca knjiga koje čitamo, ili nas taj podatak, zapisan u pogovorima i na koricama, ne zanima. Jedna od značajnih knjiga osamdesetih koju je on potpisao bila je „Ako jedne zimske noći neki putnik…“ Tu se Kalvino znalački poigrao sa pisanjem, čitaocima, žanrovima:

Počinješ čitati novi roman Itala Kalvina Ako jedne zimske noći neki putnik. Opusti se. Priberi se. Odbaci od sebe svaku drugu misao. Pusti neka svet koji te okružuje iščezne u neodređenosti. Vrata je najbolje zatvoriti; iza njih je uvek upaljen televizor. Reci im odmah: „Ne, ne želim gledati televiziju." Podigni glas, ako te ne čuju: „Čitam! Neću da me ometate!" Možda te nisu ni čuli kad je tamo takva buka; reci glasnije, viči: „Počinjem čitati novi roman Itala Kalvina!« Ili, ako nećeš, nemoj to da kažeš, nadajmo se da će te pustiti na miru.

Ako neko misli da je previše književnosti u opisu grada, neka se seti činjenice da Sanremo ne bi bio to što jeste da izvesni Đovani Domeniko Rufini, pisac iz Đenove, nije napisao roman Doktor Antonio, o ljubavi jednog italijanskog revolucionara i engleske plemkinje. Roman je preveden na engleski i objavljen u Edinburgu 1855. To je izazvalo pravu pomamu britanskih turista za Ligurijskom obalom. A Đovani je onda svoj uspeh začinio tekstom „Ponovo posećeni Sanremo“ u kojem hvali luksuz ovdašnjih hotela. Ne treba potceniti moć reči.

Na obližnjem trgu odmah do spomenika prvom gradonačelniku Sanrema Karliju, seli smo u baštu kafea. Za desetak evra dobili smo po koktel i meze. Tu smo ostali neko vreme.

Razmišljao sam o Kalvinu koji je bio jedan od mojih književnih savetodavaca u mitskim osamdesetim. Suočen sa spomen-pločom pokušavam da dovedem u vezu ono što sam nosio u sebi kao utisak o piscu, sa njegovim odrastanjem u Sanremu. Sa njegovim detinjstvom pod fašizmom u liberalnom roditeljskom domu. Njegovim sakrivanjem pred fašističkom mobilizacijom posle čega sledi odlazak u partizanski odred Garibaldi.

Setim se da sam dole u luci video spomenik koji je posvećen partizanskoj borbi domaćeg stanovništva. Nisam znao da je Kalvino bio sa njima na najtežim mestima.

Spomenik je otkriven 1972., a gradske hronike kažu da je bilo prisutno 7000 ljudi, među kojima su bile delegacije udruženja italijanskih, francuskih i jugoslovenskih partizana.

Skulptura „Spomenik mučenicima otpora“ predstavlja čoveka vezanog za drvo dok čeka egzekuciju. Autor je umetnik Renco Orvieto. On je rođen i umro u Sanremu, a i sam je bio član oružanog pokreta otpora protiv fašizma.

I okolni park pored obalske tvrđave nazvan je Vitorio Guljemo Vito po legendarnom partizanskom komandantu Vitu koji se borio u Španiji, Grčkoj i u Liguriji. On je bio ratni komandant Italu Kalvinu i potom uzor za njegovog glavnog junaka u prvom proznom delu: „Staza do paukovih gnezda". U njemu je Kalvino opisao teške borbe u brdima Ligurije.

Setim se da mu je kao mladom piscu mentor i prijatelj bio Ćezare Paveze, drugi veliki italijanski pisac. Kalvinovo angažovanje u Komunističkoj partiji Italije, njegovo distanciranje od staljinizma, njegova zbirka italijanskih bajki koju od pedesetih godina prošlog veka ima svaka italijanska kuća učinili su ga jednim od najpoznatijih pisaca Italije. Samo što 1985. stavlja tačku na šesto predavanje o književnosti – te godine trebalo je da ih održi na Harvardu – pogađa ga razorni moždani udar. Predavanja su posthumno objavljena u Americi. Postala su bestseler. Nisam ih čitao. I bude mi žao. Ovde u lepom Sanremu kao da sam slučajno naišao na grob drugara. Zbogom, Italo!

Adio Bonđorno

Hodamo pešačkom zonom u pravcu autobuske stanice. Nabrajam u sebi sve ono što nisam obišao. Ni jednu od onih više stotina vila u kojima su svoje vreme provodili carevi i buržuji. Pa tako ni vilu Alfreda Nobela, čoveka koji je svetu poklonio dinamit i nagradu za naučna i duhovna dostignuća, a umro je ovde, u Sanremu. I još mnogo toga.

Uvek se pri odlasku iz mesta koje vam se za kratko vreme uvuklo pod kožu odnekud pojavi pramen tuge. Sanremo je mesto na kojem bi život mogao da bude lep. Kao da mi čita misli, iz sporedne ulice mi domahuje Majk Bonđorno. Zapravo, njegova statua.

Bonđorno je bio slavno televizijsko ime. Dete sicilijanskog iseljenika u Ameriku, vratio se u očevu zemlju na vreme da učestvuje u pokretanju televizijskog programa. Njegove emisije, naročito kviz, učinili su od Bonđorna najpoznatije lice Italije. Ali kakva je njegova veza sa Sanremo? Doduše, i on je kao mladić bio u partizanima, pa onda i u nemačkom logoru. Ali ne u ovom kraju italije. Majk Bonđorno je od 1963. jedanaest godina za redom vodio festival u Sanremu, kada je ta muzička smotra kancone postala kultna širom sveta. Od 2009. Bonđorno nije sa nama, ali, evo maše nam okamenjen, dok odlazimo iz mesta koje pre nekoliko dana beše tek obećavajuća nepoznanica, a sada je jedan od najsjajnijih bisera u niski naših putovanja mediteranskom obalom.