Ela Džojner  [ DW ]

11. 10. 2024. 11:32

„Mogu da se naljute i ako kritikuješ stanje puteva“

Evropski parlament je u četvrtak rezolucijom osudio kažnjavanje Bulenta Mumaja, turskog novinara koji radi za DW, kao dio „matrice pravosudnog progona i cenzure“ protiv turskih „nezavisnih medija“.

Mumaj, koordinator dopisništva DW u Istanbulu, osuđen je uslovno na 20 mjeseci zatvora u maju prošle godine zbog „pribavljanja i objavljivanja ličnih podataka bez dozvole“. Kazna je počela da teče u junu ove godine, nakon što je Mumajeva žalba bila neuspješna.

Novinar je prethodno na društvenim mrežama izvještavao o građevinskoj kompaniji „Met-Gun Insat“ koja gaji veze sa predsjednikom Redžepom Tajipom Erdoganom i miješa se u gradsku politiku.

Mumajeve objave na Tviteru prkosile su zvaničnom nalogu da se te informacije ne objavljuju.

„Neosnovane“ optužbe

Evropski parlamentarci su pozvali turske vlasti da ukinu presudu i odbace optužbe protiv novinara DW kao i „svih ostalih arbitrarno pritvorenih medijskih radnika, političkih protivnika, boraca za ljudska prava, službenika i članova akademske zajednice“.

Optužbe protiv Mumaja su „neosnovane“ i služe samo jednoj svrsi, rekla je u EP liberalna slovačka poslanica Lucija Jar: „Da se zastraše on i drugi novinari koji se usuđuju da istražuju.“

Jar je dodala da su hrabri i kritički glasovi poput Mumajevog sve rjeđi u Turskoj.

Posebno od propalog puča 2016. godine, vlast Stranke pravde i razvoja (AKP) obrušila se na hiljade disidenata koji su završili u zatvorima.

Ankara je za puč krivila pristalice Fetulaha Gulena, islamskog propovjednika koji živi u SAD. Ali, u talasima hapšenja stradali su i mnogi novinari i opozicionari koji nemaju nikakve veze sa Gulenom.

Nevladina organizacija Hjuman rajts voč optužila je Erdogana za „targetiranje onih koji se smatraju kritičarima vlasti i političkih protivnika“ i „podrivanje nezavisnosti pravosuđa i obesmišljavanje demokratskih institucija“.

„Pravosudni sistem u Turskoj se promijenio“

Za Mumaja, koji piše i za njemački Frankfurter algemajne cajtung, a ranije je pisao za turski list Hurijet, pravosnažna uslovna kazna znači da je i dalje na slobodi i da radi, ali da mora da se pazi.

„Ne bi trebalo da radim ništa što će ih razljutiti. Ako u ovom periodu izazovem i saobraćajnu nezgodu koja se kažnjava sa makar jednim danom zatvora – zatvoriće me na tih 20 mjeseci“, kaže on.

Kako dodaje za DW, danas je teško znati koje priče će nažuljati vladajuće. „Čitav pravosudni sistem u Turskoj se mnogo promijenio pa ne možete ni predvidjeti da li će ih nešto naljutiti. Mogu da se naljute i ako kritikuješ zdravstvo ili stanje puteva u zemlji.“

Mumaj kaže da ga to neće spriječiti da radi svoj posao. „Trudim se da budem pažljiv, ali, ako imam priču ili želim da nešto kažem ili napišem – to ću i uraditi.“

Ovaj novinar je već bio pritvaran pa pušten nakon propalog puča 2016. godine. Kaže da se ne plaši previše i da su mnoge kolege prošle još gore.

Prema Komitetu za zaštitu novinara, krajem 2023. je u turskim zatvorima bilo 45 novinara.

Da se ne zaboravi represija

Evropska unija ima složene odnose sa Ankarom. Zvanično, Turska je kandidat za pristupanje EU, iako taj „put“ traje odavno, a odnosi su dosta hladni.

Evropski političari često kritikuju Tursku za nazadovanje po stepenu demokratije, ali takođe i šalju novac Ankari kako bi zaustavila i smjestila tražioce azila koji su se zaputili u EU.

Brisel i Ankara dijele i neke ciljeve u međunarodnoj politici i borbi protiv terorizma, recimo u sukobu u Siriji. Drugim riječima, uz sve kritike, EU se u jednoj mjeri oslanja na Tursku kao na partnera u regionu.

Mumaj je pozdravio rezoluciju Evropskog parlamenta, ali je dodao da postoji doza licemjerja u odnosu zapadnih vlada sa Ankarom. Mnogi zaboravljaju, kaže, da izvrše jači pritisak na Tursku zbog represije nad neistomišljenicima u zemlji.

„Možda danas zapadni svijet ima veće probleme sa Rusijom, energetskom krizom, izraelsko-palestinskim konfliktom, pa postoji lista prioriteta“, kaže.

„Ali, ne bi trebalo da zaborave šta se dešava u Turskoj. Jer, Turska nije samo Erdogan. Više od polovine ove zemlje i dalje gleda u Zapad.“

*ovaj članak je najprije objavljen na engleskom jeziku