Dragoslav Dedović  [ DW ]

05. 10. 2024. 11:00

Kalelja – morska vučica

Putnici poput nas, koji pakuju kofere drugom polovinom septembra, kada su se skoro svi sa odmora vratili kući, zapravo žele da odgode neminovno – vladavinu jeseni koja se svojom lepom melanholijom uvlači u naše živote već prvim nagoveštajima da leta više nema.

Ove godine smo se dugo radovali Španiji. Kolebali smo se između Barselone i dela obale koji je pisac Feran Aguljo 1908. nazvao „Divlja obala“ – Kosta brava. Taj pojas od planinske špansko-francuske granice do pitomih plaža nadomak Barselone odavno nema ništa divlje, osim brda iznad obale.

Odlučili smo da se smestimo tačno na pola puta između dve želje – u varoš Kalelju. Gradić je po pedesetak kilometara udaljen i od Đirone i od Barselone, pa je pogodan kao polazna tačka za obilaske.

Isplanirali smo putovanje preko Nemačke, nekoliko dana proveli u šetnjama Kelnom, svraćajući do krcate bašte pivnice iz kraja. Miholjsko leto nas je ispratilo na put. A onda je došao i taj dan.

Visoka cena niskobudžetnog prevoza

Pošto je najpovoljnija avionska veza za Đironu sa aerodroma Vece – nekoliko kilometara od Holandije – uputili smo se na tu stranu vozom.

Nije da nas nisu opomenuli, a imam i dovoljno postpandemijskog iskustva sa Nemačkom železnicom. Prvi voz je kasnio dvadesetak minuta, što je značilo da smo na presedanju drugi u Krefeldu čekali skoro sat vremena. Potom je i taj drugi voz kasnio petnaestak minuta, sasvim dovoljno da se u nedođiji zvanoj Vece propusti autobus za aerodrom koji vozi svaki sat. Srećom pošli smo ranije.

Oni koji su morali hitno na aerodrom, skoro su se potukli za mesto u vozilu jedinog taksiste na železničkoj stanici. Taj isti čovek se vraćao sa aerodroma još dva puta – mi smo upali u treću turu.

Aerodromske zgrade bivših vojnih aerodroma, pretvorenih u postaje niskobudžetnih kompanija, uvek imaju nešto od šarma provincijskih autobuskih stanica.

Let kao let, nije vredan opisa. Ali sletanje uz truckanje kroz guste oblake jeste. Đirona nas je dočekala kišom.

Na desetine agencijskih autobusa odmah iza terminala ukrcavali su putnike koje je kao i nas privukao magičan zov španske, pardon, katalonske obale. Zurili smo u kišne kapi koje su klizile niz prozorska okna autobusa, prelamajući svetla farova vozila koja su dolazila u susret. Padao je mrak.

Grupa ostarijih Holanđana se glasno smejala. Jedna Belgijanka, očito iznad osamdeset, zaustavila je autobus kako bi pronašla toalet. Svi su je, smeškajući se, mrzeli kada se konačno opet pojavila na vratima. I svi su pomislili da bi i oni rado putovali u njenim godinama.

Kalelja je bila poslednja destinacija. Zavukli smo se u sobu jeftinog hotela – zapravo hostela – nadajući se da će obećanje koje Španija svima i prećutno daje – izobilje sunca – sutradan biti ispunjeno.

Giganti, glavonje, vučice

Jutro je suvo, sunce se probija kroz oblake. Šetamo varošicom čije se ulice protežu paralelno sa obalom. Njih presecaju isto tako pravilno građene uličice koje vode prema obali. Na jednom mestu, očigledno školskom igralištu, vidimo mnoštvo ljudi, a među njima – divovske figure.

Stigli smo u Kalelju tačno na godišnji gradsku žurku – u Srbiji bi rekli na gradsku slavu – koja očito ima karnevalističke crte. Saznajemo da se proslava zove Minervina svečanost i da se održava svake godine na pragu jeseni – od 19. do. 23. septembra.

Giganti i glavonje – figure neprirodno velikih dimenzija koje ulicama nose ljudi kao puž svoju kućicu – deo su španskog narodnog folklora. Prvi put na Iberijskom poluostrvu su dokumentovane u 13. veku u jednom portugalskom mestu, a uz rekonkvistu proširile su se na celo poluostrvo.

Figure obično igraju u parovima uz uličnu muziku i predstavljaju poznate lokalne istorijske ličnosti ili neke ljudske osobine. Kalelja je tako deo jedne šire i moćnije tradicije, koja danas postoji u 90 zemalja.

Ono što je specifično baš za ovo mesto na priobalnom pojasu koji se zove Kosta del Maresme, nekada južnom delu „Divlje obale“, jeste priča o vučici. Ona ide ovako: Bila je godina 1920. Meštanin je uz dobro domaće vino u lokalnoj krčmi uveravao prisutne da je svojim očima video vuka kako silazi niz potok. Posle dva dana on je gradonačelniku saopštio da je video još dva vuka.

Uzbunili su se meštani i seljaci sa okolnih gazdinstava. Okupili su se i započeli poteru. Ubili su jednu životinju i izložili je na verandi pred gradonačelnikovom kućom da bi je svi videli. Ipak, ispostavilo se da su ubili jednog od nekoliko vučjaka, koji su živeli na gazdinstvu iznad potoka i povremeno silazili do klanice da se najedu ostataka mesa.

Ovaj nesporazum jedva su dočekale komšijska mesta pa su Kalelju podrugljivo nazvali Vučica. Sada varoš sa ponosom ističe svoj nadimak. Na septembarskoj svetkovini se na glavnom trgu odvija „vučji ples“, a na ulazu u mesnu katedralu zatekli smo pored gigantskih figura i drvenu vučicu.

Crkvenom ulicom

Carrer de l'Església – crkvena ulica, odavno je preuzela primat od šetališta uz obalu i plažu, jer je grad odvojen hirurškim rezom od vode pravom linijom pruge. Njom je celo priobalje dobro povezano sa Barselonom i Đironom. Ali radnje, lokali, pešačka zona i korzo preselili su se u Crkvenu ulicu.

Ona je iznenađujuće duga i sadržajna za varoš od dvadesetak hiljada stanovnika.

U Kalelji nije preporučljivo da se pije kapućino, jer će čovek dobiti belu kafu sa nešto pene. Espreso je pravo rešenje. Posle se možda probudi želja za čašom vina. I tapasima – šunka, masline i krompir sa belim lukom.

Katalonci umeju da spremaju hranu. Ali je pametno raspitati se gde su tipične klopke za turiste, a gde rado zalaze i turisti i meštani.

Stari grad

Posle duže šetnje nailazimo na glavnu gradsku crkvu iz 16. veka, posvećenu Mariji i Svetom Nikoli. Na malom trgu ispred nje nekoliko lokala, ljudi u razgovoru, usporeno vreme. Ovamo smo narednih dana znali da dođemo tek tako, da sednemo na klupu i posmatramo crkveno pročelje i šarenilo trga.

Interesantno je da su zaštitnici grada u stvari Kirik i Julita, sin i majka koji su postradali za vreme Dioklecijanovih progona hrišćana početkom četvrtog veka i koje i istočna i zapadna crkva smatraju ranohrišćanskim mučenicima. Samo što se u Kataloniji Kirik zove Kirze.

Već nekoliko koraka dalje nailazimo na trg sa Gradskom kućom okružen sa nekoliko najstarijih građevina u mestu. Najmarkantnija od njih sačuvala je svoje gotičke obrise. To izdvaja Kalelju od mnogih španskih varoši na moru – nije potpuno izgubila svoj istorijski lik pred naletom hotelskog betona.

Već iza sledećeg trga počinje tipično turističko vašarište, sve moguće i nemoguće sprave za zabavu uključujući i ogromni točak. A na samom trgu postaje jasno zašto je varoš zaslužila još jedan nadimak – „Nemačka Kalelja“. Kafe sa najvećom baštom zove se Frankfurt.

Svetionik nema kome da namigne

Ne zadržavamo se u tom kraju u kojem su ljudi glasni od piva, prolazimo kroz četvrt velikih hotela od kojih se neki dobro drže, a neki pomalo zalaze u godine.

Cilj nam je brdo Kapaspre na kojem od 1859. stoluje svetionik. Mada je on simbol grada, napravljen na mestu nekadašnje kule na tvrđavi, u vremenima radara i satelitskog praćenja brodova, on je postao suvišan u ovome svetu.

Sada se u građevini, nekada svetioničarevom stanu, može više saznati o istoriji svetioničarstva. Nebo iznad svetionika je veličanstveno. Da sam slikar dolazio bih ovamo da hvatam brze promene svetla, trenutke lepote koji se pojave jednom i nikad više.

Zamišljam prvo žmirkanje svetla sa ovog brda prema pučini. Vatra u lampi se hranila maslinovim uljem. Mirisalo je drugačije. A i oči mornara su u tami sa čežnjom tražili tu tačku.

Odavde se svakako vidi da Kalelja ima plažu dugu nekoliko kilometara. Ne treba zato da čudi što je posle propasti nekada uspešne tekstilne industrije i decenija stagnacije varoš, kao i cela obala, šezdesetih počela da doživljava preporod. Danas na jednog stanovnika dođe i po četiri turista.

Muzej turizma

Kada se čovek odluči da ne ide na plažu – to je prvih dana boravka bilo lako jer su se oblaci i sunce borili za prevlast – onda može da švrlja po varoši bez posebnog cilja.

Tako će na glavnoj saobraćajnici koja prolazi iznad starog gradskog jezgra otkriti razne zanimljivosti. Jedna od njih je bivša tekstilna fabrika Ljobert-Guri. Nekadašnji ponos Španije odavno više ne proizvodi ništa. Ali je prostor iskorišćen. Lokalni radio i televizija, jedna škola i – Muzej turizma.

Takav jedinstveni poduhvat zvuči mi kao naslov nekog postmodernog romana. Ideja je svakako dobra. Muzej namerava da prouči istoriju ovog masovnog fenomena, od prvih putnika koje su svi smatrali čudacima, do masovnog turizma, potom ekonomski značaj i uticaj na društvenu transformaciju.

Samom svojom prirodom muzej želi da obuhvati turizam i kao kulturni fenomen, te da ga učini razumljivim. A tematska izložba za vreme našeg boravka pokazuje smisao za aktuelnost – bavi se posledicama masovnog turizma.

U vremenu kada u Barseloni stanovnici nekih četvrti demonstriraju protiv prekomernog turizma – poznatog pod engleskim nazivom „overtourism“ izložba ne može biti aktuelnija. Čini mi se da ni turisti ni domaća publika nisu previše zainteresovani za sve to.

U Kalelji se u mnogim lokalima poštuje poslepodnevna sijesta. To valja imati na umu kada se sa balkanskim stomačnim navikama – ruča se dosta kasno – uputite u kafane koje su vam preporučili. I mi smo jednom poljubili vrata restorana Tic Tac.

Sutradan smo došli dva sata ranije i uživali u odličnoj hrani i vinu. U restoranima su domaća vina povoljna, a vino kuće može da se nađe čak i po osam evra po flaši. Bela najčešće podsećaju na tamjaniku, a crna su jaka i rasna. Španija u Kalelji opravdava glas koji je bije.

Samo se treba manuti spontanih odluka. Nekada su nalickani lokali najmanje vredni pažnje.

Naposletku smo bili zadovoljni što smo došli baš u ovu varoš. Mada smo je koristili kao odskočnu dasku za dalja putovanja u Barselonu, Đironu, Ljoret de Mar, na neki način nam se svojim šarmom ovaj gradić na katalonskom moru, koji u svom grbu ima vučicu, uvukao pod kožu.